Ћутање и прећуткивање (1) (Komentar)

У београдској Политици недавно је начета једна врло занимљива и непријатна, готово табу тема. То је можда било само опипавање пулса и терена? Овај Архив ће врло радо наставити да објављује полемичке текстове на ову тему, услов је један једини: да буду аргументовано писани, добро поткрепљени...


Miroslav Lukic, 28/08/2008, 13:42

Добар текст.* Био би још бољи да је поткрепљен и конкретнијим примерима прећуткивања. Тога има, на жалост, и у листу "Политика". Једни се фаворизују, о другима се ћути. Рецимо, у врло кратком временском размаку објављен је огроман одломак из нове књиге Г- Бајца, а само недељу две иза тога и интервју са истим писцем. "Политика" би морала да поведе мало више рачуна о том наметачком принципу, који је рецидив прошлости, или нешто још горе. Међутим, у "Политици" је ипак мање таквих примера него у многим другим данашњим дневним листовима.

______

* Ćutanje i prećutkivanje

Poznata poslovica „Ćutanje je zlato” dosledno je praktikovana u nas u vreme kada je ćutanje o onome o čemu se nije smelo govoriti bilo način prilagođavanja i opstajanja u nepovoljnim okolnostima
Za razliku od sportista sa kojima se, tokom njihovog nadmetanja sa rivalima, gledaoci poistovećuju a potom slave njihov uspeh kao sopstveni, pojedinci koji samostalno, bez navijačke i ičije druge podrške ostvaruju značajne rezultate ostaju neprimećeni. U svetu koji obeležava inflacija reči, neumerenost nekritičkog hvalisanja i samohvalisanja, njihov minut slave ne samo da ne dolazi, već se postignuti uspesi ignorišu, prećutkuju i minimalizuju. Prećutkivanje se praktikuje u nas kao odnos prema onome o čemu bi objektivno trebalo i vredelo govoriti, ali se to ipak ne čini.
Ukoliko je tačna Senekina misao da „Mnoge nevolje života uče čoveka da ćuti”, onda prećutkivanjem ćutanje gubi svoju zlatnu polugu. Naime, poznata poslovica „Ćutanje je zlato” dosledno je praktikovana u nas u vreme kada je ćutanje o onome o čemu se nije smelo govoriti bilo način prilagođavanja i opstajanja u nepovoljnim okolnostima. Budući da se ćutanjem uspešno skriva ono što se stvarno misli, kako izrečeno ne bi donelo veće nevolje od postojećih, ova poslovica nije imala za cilj da obeshrabri odvažne da ne govore o nepravdi i zlu, već da ukaže na potrebu da to čine sa merom, onda kada za to dođe vreme i kada će izgovoreno biti najcelishodnije i najefektnije. Pokazalo se da oni koji prevremeno govore lako izgube glavu, pa je ćutanje bilo način na koji se čovek mogao zaštititi od sebe samog.
Ćutanje ima više različitih značenja i zavisno od konteksta može da bude znak uzdržavanja, odmerenosti, dostojanstva, vladanja sobom, izraz nemoći i osećaja stida, ali i znak nezadovoljstva. Zlato kao apsolutna vrednost koja se poistovećuje sa ćutanjem ima svoj sjaj, ali sve što sija nije zlato, posebno kada je sjaj prigušen i dolazi zbog osporavanja i nepriznavanja svetlosti. Prepoznajemo ga u ćutanju koje koristimo kao način da nešto prećutimo. Zasnovano na ćutanju, prećutkivanje je njegova značenjska opozitnost i proističe iz prenaglašavanja i prekoračenja njegovog kvaliteta koji prelazi u svoju suprotnost.
Prećutano je ono što se hoće prekriti tišinom, jer ono o čemu ne želi da se govori nastoji se osporiti i poništiti ćutanjem. Takvim ćutanjem se prećutkuje upravo ono što bi trebalo da se kaže, pa je zato i odnos ćutanja i prećutkivanja identičan odnosu između govorenja neistine i laganja. Za razliku od neistine izgovorene kada se istina ne zna, lažima se nastoji prikriti ono što se zna. Prećutkivanje je, dakle, vrsta socijalne laži kojom se skriva i maskira istina postojanja nečega neprijatnog. Bez obzira na to da li je ona stvarna ili izmišljena, neugodnost koja se doživljava kao uniženje se prećutkuje. O njoj ne govorimo ne samo zato što je ona kao negativnost sama po sebi takva, pa se takvim odnosom skriva od drugih, već i zato što se lično doživljava kao neprijatnost.
Uzrok te neugodnosti može da bude u ličnoj sferi, vezanoj za tuđi uspeh koji se doživljava kao sopstveni neuspeh i umanjenje sopstvenih vrednosti. To otkriva drugu stranu uživanja u tuđem neuspehu koji dobije značenje sopstvenog uspeha. Doživljen kao sopstveni kvaziuspeh, neuspeh drugog i bliskog se priželjkuje a neretko i čini sve da do njega i dođe. Shodno tome se uspeh drugog nastoji prikriti, prećutati, omalovažiti sredstvima koja imaju za cilj njegovo nepriznavanje.
Ovakvim odnosom prema drugom izražen je relikt arhaičnog, prirodnog ponašanja koje proističe iz primarnog doživljaja uspeha zbog ulovljenog plena. Lovac koji ostaje praznih ruku oseća se uskraćenim i doživljava uspeh drugog lovca kao oduzimanje plena, što je postalo osnov prirodne ljudske zavidljivosti. Mada ovakav stav prema drugom može biti i lični motivator težnje ka društvenom uspehu, njegova socijalna i moralna neprihvatljivost iskazana je znanjem o tome šta je dobro i šta treba raditi. Ponašajući se suprotno tom znanju, u dubini duše izneveravamo sebe na način koji nam se čini opravdanim, za koji imamo opravdanje i izvestan alibi. Postavljene moralne granice ispoljavanja svog negativiteta ne sprečavaju nas da tuđi uspeh doživljavamo kao sopstveni neuspeh.
Iako neproduktivan i besperspektivan, ovakav odnos prema drugima se može tolerisati dok je u sferi ličnog i privatnog, ali u domenu javnog ovakvo ponašanje je pokazatelj moralnog i duhovnog stanja sredine koja ne može, i neće, da razume zavisnost svog prosperiteta od odnosa prema uspehu pojedinca. Od razumevanja te relacije zavisi da li ćemo se i ubuduće tako često, kao danas, suočavati sa pojavom ignorisanja i prećutkivanja uspešnosti onih iz našeg najbližeg okruženja.

Bojan Jovanović
[objavljeno: 28/08/2008.] Politika (Nadnaslov: Kultura i svakodnevnica)

_______

Ostali komentari Jovanovićevog teksta

миле , 28/08/2008, 15:13
Признајем да је текст начео једну лошу страну нашег човека, али је јако немушт. Текст не даје никакве основе за било какву расправу или за неку поуку. Потребан је велики напор воље да се прихвати и схвати шта писац хоће. Стварно је у овом друшту и сада потребно да новинари, писци, глумци и остали посленици културе буду много активнији и слободнији и да се јасно ставе на страну правде и народа без обзира на личне тешкоће.

Bosko Tomasevic, 28/08/2008, 16:41
Posle dva neuspela slanja komentara povodom Jovanovicevog teksta, veoma pristojnih svakako, samog sebe cu cenzurisati, a piscu krajnje casnog i postenog ogleda uputiti dve reci: "Evo coveka"!

Mihajlo Milosevic, 29/08/2008, 10:43
U tekstu o precutkivanju Vi precutkujete. Gde su Vam primeri?

Podrška beogradskim ZAVETINAMA

Mon, August 11, 2008 4:55 pm

Veoma postovani Miroslave,

jos jedan pozdrav tokom ovog leta Tebi i svim Tvojim dragim.S obzirom da znam da ste Vi sa ljubavlju stvarali "Zavetine" zeleo bih da se od svegsrca borite za njih. Niste Vi nekakva paralelna knjizevnost, no knjizevnost koja stvara casno, koja posluje casno, dakle knjizevnost koja je primarna i koja, stoga,nikako ne sme da dozvoli da joj se pod egidom brojnih necasnih srpskih knjizevnihinstitucijâ stane na put. Ovo pisem stoga, buduci da sam ponovo procitao i casopis iVas program, kako ne biste i Vi, koji ste nam potrebni, i mi, koji, makar izdaljine, pratimo Vas rad, doziveli sudbinu utuljene bastine. Od te borbe covek mozeda bude umoran, ali ne sme da posustane. Ono sto Vas obavezuje pred dolazecimdanima, jeste, pak, ono sto ste uradili, i upravo to. Ono uradjeno i stvoreno je vecpotstrek sam po sebi.

Lepe dane leta, mira za rad,ostajem sa postovanjem,srdacno sve Vas pozdravljajuci Bosko Tomasevic (Innsbruck)

Odlomak iz pisma Boška Tomaševića...

Veoma postovani i dragi Miroslave,

sasvim slucajno pretrazujuci na internetu naisao sam na obavestenje da je Tvoj casopis "Identitet" upravo izasao i da se tamo nalazi i jedan moj prilog. Lepo,radujem se tome, i zahvaljujem Ti se, veoma.Dugo nismo imali nikakvih vesti jedan o drugom. Tvoja edicija i izdavacka kuca kao i casopis koga prvi put vidim deluju zaista impozantno. Posebno impresivna je cinjenica da u tom Tvom okrilju nastaje jedna slika "protiv-tokova-prihvacene-literature", protiv dizajniranog besmisla"na-sva-zvona-oglasavane" knjizevnosti, koja je samo tek deo onoga sto nastaje, i to, nikako, njen najbolji deo. Upravo u toj "skrivenosti" Tvoga rada i delovanjaTvoje izdavacke kuce, ja nalazim, ne preterujuci, svedocenje o jednom, ne paralelnom toku, no o jednom protiv-toku koji trazi svoje mesto u srpskoj knjizevnosti.Agresivnost je u okviru toga posla neophodna. U tom smislu ja sagledavam i rad "Betona" kao i rad "Hereticusa". Sve te cinjenice cinice cast nasoj knjizevnosti jednog dana.Zivim i radim u Innsbrucku. Imam dosta slobodnog vremena da se gotovo iskljucivo posvetim pisanju. Objavio sam do sada, sto ovde, sto kod nas, te u Nemackoj i Francuskoj oko 40 svezaka svojih radova: strucnih, pesnickih, esejistickih. Podeblju knjigu stihova "Plodovi pohoda" objavio sam, slucajno, kod Vase Pavkovica u Narodnoj knjizi. Stihovi su "kriticki", u maniru nekih mojih kritickih ogleda pisanih protiv savremene knjizevne kritike.Ovde sam nasao neophodan mir. Zivim na ivici jedne sume, visoko u Alpima. O knjizevnim dogadjanjima kod nas nisam, uposlednje vreme, najbolje obavesten.U Beogradu cu biti od polovine septembra do polovine novembra, ako Bog da. Telefon u Bgd. je............... Kada bude izasao casopis u štampanom obliku posalji, molimTe, jedan primerak mom sinu Veljku (isti telefon, adresa...................)

U svemu, dakle, veoma si me prijatno iznenadio. Zelim Ti lepe dane leta, mira itisine za rad. Dobro zdravlje Tvojim najblizima i Tebi.

Srdacno i sa postovanjem,ostajem,Bosko Tomasevic

Iz rukopisa pristiglih na konkurs Zavetina za kratku priču

Ruža

Marko mi je za rođendan poklonio Ružu. Mora da ga je koštala čitavo bogatstvo. Ne znam odakle mu toliki novac. Strepim pomalo od njegove kriminogene podsvesti. Šta ako je provalio kodove i ušao u sistem Centralne zemaljske banke? Mogao je da prebaci taj novac na račun Botanik-šopa i kupi mi cvet. Ne vidim drugi način do neke opasne mahinacije i kriminala da se dođe do nečega tako vrednog. Ne poznajem nikoga ko je ima. Nisam čak ni čula da je neko ima u našoj Uniji. I moja majka je nikada nije videla. Nije ni njena majka, mada joj je baka pričala da ih je bilo kad je ona bila mala. I obični ljudi su imali neke vrtove gde su ih, kao, gajili. No, to je verovatno samo bajka, ili obična izmišljotina. Šta drugo možemo očekivati od jedne senilne starice koja se sećala priča koje je čula još kao dete?
Jednom su na velikom centralnom ekranu ispred palate vlade Vrhovne Unije, povodom stogodišnjice svetskog ujedinjenja, prikazivali Ruže koje su vlasništvo Zemaljske botaničke bašte. Okupilo se mnoštvo ljudi. Marko kaže, preko dvadeset hiljada. Ja nisam išla. Mrzim gužve, i mrzim da se guram. A i povod mi nije bio baš neki. Čudna mi čuda, da se tamo, zbog slika nekakvog cveta koji je kao krasio našu planetu, guram satima sa nepoznatim ljudima. Moj muž je posle toga danima bio opčinjen. Samo je pričao o njima. Verovatno se još tada u njemu pojavila želja za ovim, jedinim preostalim ljudskim cvetom.
Ima ih, kažu, u različitim bojama. Crvene, roze, ljubičaste, narandžaste, purpurne kao naše veštačko kosmičko Sunce, žute i bele kao sneg koji vlada Unije pravi samo u dane Božića kako bi uveselila decu. Trpe žestoke kritike zbog toga. Opozicija kaže da je to nepotrebni luksuz i da troše zbog narodnog veselja previše vode.
Moja je crvena, mada se boja još jasno ne vidi pošto je skrivena u neku vrstu čaure koja se zove pupoljak. Njihova vrednost je duplo veća na tržištu od zrelog cveta zato što je to mlada biljka koji će živeti duže. Iz te čaure koja je ograđena nekom zelenkastom opnom razviće se mnoštvo malih, svilenkastih, nepravilnih, pomalo ovalnih oblika koji kao da izrastaju jedan iz drugog. Marko je u velikoj Biblioteci Unije danima proučavao sve knjige o nekadašnjoj zemaljskoj botanici. Naučio me je da su to latice koje će se polako otvarati i otkriti čarobnu lepotu cveta.
Moja ruža je živa. To izgleda neverovatno. Zeleni štapić, na kome se nalazi njen pupoljak, povezuje je sa mnoštvom žilica koje se zovu korenom. Ne znam kako izgleda taj koren. Bojim se da ga ako iskopam sitne suve crne gromuljice iz koje raste, ne povredim. To je zemlja. Po njoj je naša planeta nekada davno dobila ime. Zemlje sada ima vrlo malo, i to negde u kolonijana Unije na istoku. Ne mogu da zamislim da su ljudi nekada po ovome gazili, pravili kuće, Marko kaže, i vodili ljudav. Smešno. Tako je trošna. I ima neki čudan miris. Zeleni štapić je stabljika i neka vrsta veze između korena i pupoljka. Kroz njega, ako sam dobro razumela, prolazi hrana. Ako sam tačno zapamtila ono što mi je Marko govorio, Ruža se hrani pomoću Sunčeve svetlosti i vode. Ustvari, možda se i ne hrani Sunčevom svetlošću, ali joj je ono zbog nečega neophodno. I tu nastupa naš prvi veliki problem. Kupio je cvet koji nemamo čime da hranimo. Mi nemamo Sunce. Veštačko, purpurno, koje je rezultat rada genijalnih mislilaca i naučnika Unije – da, ali ono nekadašnje ljudsko, ne. Ta zvezda je bila na izdisaju još dok je moja prabaka bila devojčica. Nemamo ni vode dovoljno. Dobijamo je taman onoliko koliko su naši genijalni umovi proračunali da je dovoljno da preživimo. Znači, moraćemo da je zbog ovog cveta da je kupujemo na crvo. I u tome se sastoji drugi problem.
Moja Ruža ima još zelene izraštaje na stabljici, nešto poput bradavica na telu, koji se zovu listići, i mnoštvo oštrih iglica. Ta oštra iglica je trn. Njome se Ruža nekada davno u prirodi branila od neprijatelja. Stvarno gu gadni. Ako si nepažljiv mogu skroz da probiju kožu. Sve u svemu ništa naročito, bar ništa vredno tolikog bogatsva, mada deluje nekako neobično, ranjivo, čudno, pomalo tužno. - Njena lepota će se videti, tek kada procveta. Videćeš Marija, to je čarolija, nešto najlepše što se da zamisliti, oduševljen je moj voljeni njome.
Držimo je 24 sata pod svetlošću mlečno bele lampe i trošimo dragocenu energiju Unije. Ne zovemo prijatelje, a ukoliko neko nenajavljen pozvoni krijemo u plakar sa garderobom. Štedimo dragocene kapi vode iz dnevnog sledovanja kako bi je hranili. I ona nikako da procveta. Bojim se. Doći će i odvesti Marka zbog neke pronevere. Otići će, a neće videti njenu lepotu. Možda je gladna? Malo joj je vode? Zakidam sebi na tečnosti i pojim je dva puta dnevno. Uzalud. Zelena opnica se stegla kao tvrđava. Grize me savest. Ako je živa, onda ona i oseća. Zna da je ne volim. Preokrenula mi je život. Pretumbala ga naopačke. Moram je zavarati. Moram, zbog Marka. Izigravam joj prijateljicu. Šapućem tajne, čak i pevam.
Juče smo našli par listova na podu. Marko je očajan. Kaše da je počela da se suši. Tešim ga kako je to nemoguće. Sušenje je isto što i starost. Ona je dete. Možda je bolesna? Ne postoje lekari za cveće, bar ih ja ne znam. Potajno se radujem. Umreće i sve će biti kao pre.
Kako li je nekada bilo ženama na Zemlji? Strašno, ako su njihovi muževi bili opsednuti svećem. Ova Ruža je moja suparnica. Postala je Markova opsesija. I on se suši zajedno sa njom.
- Možda to i nije pravi cvet, zeznuli su te – pokušavam da ga trgnem.
- Ne, prava je. Osećam. Osećam njen miris skriven u čauri. Njenu tugu.
Juče se nije vratio s posla. Čekala sam ga cele noći. Nema ga ni danas. Bojim se. Znam da su ga otkrili. Sklonila sam je u plakar. Upašće, videće je. Možda odvedu i mene kao saučesnika. Podsvesno, želim da je kaznim. Ona je kriva. Nema svetlosti. Nema vode.
Već treći dan kako ga nema. Bojim se da otvorim plakar i da je izvadim.
Četvrti dan bez Marka.
Vadim je iz plakara. Nema više zelenih bradavica. Samo stabljika i čaura. Zar je moguće da je toliko lepa kad procveta? Uzimam nožić i rasecam opnu. Želim da vidim šta je unutra. Možda je ovo ubistvo, proletelo mi je kroz glavu. Odvajam čauru od stabljike i polako razmotavam. Oseća se blag, slatkasti miris. Latice su lagane i svilenkaste. Crvene. Dakle, istina je, samo ne mogu da ih zamislim kako izlaze jedna iz druge. Polako spuštam cvet u zemlju. Nekada su tako sahranjivali ljude. Nehotice dohvaćam ogolelu stabljiku i jedan trn mi se zabija u kožu. Boli. Kap crvene krvi pada na laticu. Plačem. Ovo je sada prava sahrana. Saksiju sa zemljom vraćam u orman. I čekam. Čekam.

Mirjana Stakić*

Mirjana Stakić (devojačko Grubović) rođena je 29.06.1973. godine u Vladičinom Hanu.

Magistar je filozofsko-filoloških nauka i radi doktorsku tezu iz oblasti srpskog realizma.
Piše pesme, kratke priče, radio drame, stručne radove iz Metodike i Metodologije nastave književnosti.
Do sada je objavila zbirke poezije: Noćne ptice ("Studentski kulturni centar", Priština, 1998),

Mandragora ("ART", Užice,1999), Samovanja ("Srpska knjiga", Ruma, 2004),

romane: Anina priča ("Legenda", Čačak, I izdanje 2004, II izdanje 2005, III izdanje 2006),

Hajdučica ("Legenda", Čačak, I izdanje 2005, II izdanje 2006) i Kiselo grožđe ("Legenda", Čačak, 2006).

Zbirku pripovedaka „Povratak Odiseja“ ("Legenda", Čačak, 2007).

Autor je priručnika Stručne metode u nastavi književnosti («Legenda», Čačak, 2002)

i radio drame Srce (premijerno izvođenje – Radio Beograd, januar 2006. godine).

Сабрани радови Александра Лукића

Идеја о објављивању Сабраних радова Александра Лукића, једног од значајнијих српских песника, била је привлачна за Заветине после 2000. године. Средином 2002. године објављена је прва књига тих Сабраних радова ШАПТАЧ (драма; полеђина корица те књиге је лево). Међутим, то је тада остао неостварен издавачки покушај.

прво издање Шаптача објављено је током сепгембра - октобра 2002.Издавачи ЗАВЕТИНЕ: Мобаров институт п. и.

То издање је припремио и шгампао: Студио српских библиофила. Тираж: 250 .Уредник Сабраних радова, рецензент и редактор ове књиге
Мирослав Лукић

Смисао ЗАВЕТИНА . Другачије, Мисија, Разлика

У аграрној магији и традиционалној култури Срба,заветине,као обред чији је основни циљ добијање влаге потребне за развој усева и заштита плодова од временских непогода, пошасти и олуја, биле су оно језгро из кога су настале наше ЗАВЕТИНЕ.

ЗАВЕТИНЕ су никле из немирења са постојећим стањем ствари.
Смисао ЗАВЕТИНА у светском сазвежђу издавача извире из смисла истоименог српског обреда у космосу.
ЗАВЕТИНЕ као и истоимени обред призивају обилне и плодоносне пљускове у култури Срба.
Гдегод је подигнут неки српски православни храм, ту су ЗАВЕТИНЕ код своје куће.
Чак и тамо, где је подигнут, па срушен или запуштен, ЗАВЕТИНЕ су на своме.
Где није још подигнут храм, разгранало се посвећено дрво или Запис.
Европска цивилизација источног хришћанства препуштена је себи, више деценијским сушама.
ЗАВЕТИНЕ су од свог оснивања, у времену када је дугогодишња суша претила помором, увиделе разлику између југословенског и српског официјализма и српских основних народних снага. Призивајући неопходне и плодоносне пљускове, обнову, ЗАВЕТИНЕ су знале (чезнући за књигама трајније уметничке и научне вредности) да су извори уметничког стваралаштва у широким слојевима народа дубоки и неисцрпни, да је традиција иако потискивана на разне начине богат рудник, али да и ту, као и у свему, треба пуно неге, подршке, поверења.

Летопис ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНЕ су почеле свој живот, као мали издавач, пре Спасовдана 1983. године, када је графичар БОРБЕ Момчилo-Мома Сујић (1931-1987) нашао могућност да повољно објављујемо књиге мањег формата. Оснивачи ЗАВЕТИНА су Браћа Лукић (Мирослав, 1950, и Александар, 1957, Мишљеновац, код Кучева). Администрацију је водила Миљана Вићентијевић-Лукић (1956-1986). Заштитне знаке неколико колекција (Посебна породична заветина, Феникс, Паун, Стара Европа) урадио је Ратомир Пантић (рођен 1948. године у Зеленику код Кучева, уметник, графичар, илустратор књига и часописа). Знамења осталих колекција преузета су из старих средњевековних српских рукописних књига. Главни зашtишни знак ЗАВЕТИНА је иницијал, слово З. ЗАВЕТИНЕ су никле на плодоносној традицији тзв. Пишчевих издања, тј. из немирења са постојећим стањем ствари. Основане су са жељом да буду независни издавач, који ће објављивати дела из уметничке и народне књижевности, радове који значе битан и иидивидуални напредак у проучавању извесних тема и мотива из митологије, фолклора, историје, и историје народног духа у најширем смислу речи. Прве године свог постојања ЗАВЕТИНЕ су планирале да објаве: Дневник за Сенковића Мирослава Лукића 2. Народне песме Славонске границе Славице Гароње.3. У вагону Розанова Александра Лукића, 4. Подне на једном спруду, избор из књижевног стваралаштва, Ратомира Пантића. ЗАВЕТИНЕ су објавиле само прву књигу са овог списка. Другу је, три године касније, објавио КОС, а трећу "Народна књига". ЗАВЕТИНЕ су покренуте у претпоследњој деценији XX века у најнеповољнијим околностима које се могу замислити. Југославија је већ била у економској кризи чије дубине многи нису били свесни. Тежину те кризе илуструју стагнација привредног раста, енорман пораст инфлације, опадање инвестиционе активности, пораст незапослености, опадање личног и друштвеног стандарда. Криза је била економска и политичка, али то се скривало. Оно што није било начето, то је била култура, која се опирала упорно и грчевито политици.
ЗАВЕТИНЕ су делиле судбину те кризе и времена.

ЗАВЕТИНЕ нису издавачки велики и упарложени апарат. Расходи око издавања књига чинили су стварни штампарски, банчини и поштански трошкови. Прва књига ЗАВЕТИНА "Дневник за Сенковића" (11 шт. табака) продавана је у књижарској мрежи по 280 динара, а у претплати 230 динара (1983/84). БИЛАНС расхода и прихода овог издања на дан 26. маја 1985. године је кратак: Штампарски трошкови (уплаћени 1 .IX 1983) износили су 99.000 дин. Поштански и други тпошкови 35.158 дин. Лоше одштампани лримерци - 13 комада. Поклоњено појединим матичним и школским библиотекама - 140 комада. Неизмирена потраживања: Око 200 матичних и школских библиотека задржало је 420 примерака књига у предности 96.600 дин. Свега (неизмирена потраживања) 445 примерака у вредности 101.520 дин. Приход овог издања су чинили 672 примерка продатих директно у вредности 154.560 дин. И продато у књижарској мрежи 22 примерка у вредности 4.052 дин. Свега приход: 161.612 динара.) Разлика између расхода и прихода износи: 27.454 динара. Та добит је представљала незнатна срсдства, недовољна ни за исплату хонорара аутору, рецензентима, а ни за улагање у штампање новог рукописа. Јер су цене штампарских трошкова у међувремену расле, као и инфлација. Биланс од 26. маја 1985. године пружа реалну слику о исходу издавачког подухвата. Тај Биланс оптерећују Неизмирена потраживања, која нису никада ни измирена. Па, ипак, вредело је покушати. (....)

ЗАВЕТИНЕ међу првима спомиње Драгољуб Ђокић, у листу Младост 10.Х.1983. године. Просветни преглед од 25.Х.1983.године објављује приказ "Дневника за Сенковића" Вука Милатовића "Романсирани дневник".Београдство школство објављује 24.Х.1983 краћи осврт Д. Вукомановић "Роман стрепња и несналажења" .НОВОСТИ 8 у рубрици Мозаик доносе краћи осврт о ЗАВЕТИНАМА под насловом "Брже до читаоца", 16.11.1984. Часопис ВЕНАЦ (мартовски број 1984) доноси дужи позитиван приказ Живана Живковића "Дневник или поетски роман". " Чини се да од ДНЕВНИКА О ЧАРНОЈ-ЕВИЋУ Милоша Црњанског у српској књнжевносши није се пиојавила чудеснија књига", бележи у приказу М.Иконић у "Прибојским новинама". Часопис Браничево се узгред осврће на појаву Заветина и "Дневника за Сенковића". КЊИЖЕВНА РЕЧ (10.10.1984.) објављује интервју са оснивачем Заветина М. Лукићем под насловом "Посебна породична заветина или две голубице у сунчевом спектру".

Заветине су у свом постојању имале подужу паузу (до 1991.)- О књизи Александра Лукића "Оснивач подземне престонице", писали су Одјек (Драгомир Матић), Летопис МС (Велиша Јоксимовић), Стварање (Зоран М.Мандић), Реч народа и Млавска зора. У штампи је књига Славише Радовановића "Празне године", у припреми су још неколико рукописа. Заветине су, већ од самог почетка, доспеле у многе градове, вароши и села Србије, Босне, Хрватске и Македоније - без неке велике рекламе. Заветине би, свакако, учиниле много више, објавиле већи број књига да су имале своју малу штампарију, чак да су имале само једну половину а исправну офсет - машину Б4 и књиговезачки нож, па чак и само један већи половни репарирани апарат за фотокопирање! Први предуслов успешног бављења издаваштвом јесте да оно буде професија као и свака друга.
ЗАВЕТИНЕ су основане онда када су приватни издавачи били ретке звери у земљи. Када је све било против њих, од високих трошкова штампања и примитивног игнорисања водећих листова чак и онда када је требало да објаве плаћени оглас! Оснивачи Заветина су свесни да издавање књига није само тржиште и зарада; оно је и прворазредна мисија. Оно не сме бити препуштено суровим законима понуде и потражње.
ЗАВЕТИНЕ су, донекле, пронашле други пут до читаоца. Затим је дошао рат, овај рат који још увек бесни на просторима бивше Југославије, и првобитни полет приватних издавача је, делећи судбину општу, спласнуо. Највећа издавачка предузећа у Србији (СКЗ, Матица Српска, Просвета, и друга), не би уопште могла да објаве понеку књигу да није спонзора! Чете писаца, чак и најугледнијих, кренули су у прошњу! Матица Српска објављује поједине наслове у тиражу од 100 примерака, као приватни издавач Миодраг Тодоровић!
У време када поред рата и глад куца на многа врата, објави се ту и тамо још понеки наслов, али цена њихова у књижарама достиже вртоглав раст из дана у дан, као уосталом и свега другог.

ЗАВЕТИНЕ Основане 1983. - колекције Заветина

ДОДАТАК Н° 1( У сусрет сетогодишњици постојања)

Колекције ЗАВЕТИНА

Прва колекција ЗАВЕТИНА Посебна породична заветина (заштитни знак: две голубице у сунчевом спектру, цртеж Ратомира Пантића, из Зеленика) покренута је 1983. године и у њој је објављена књига Мирослава Лукића, Дневник за Сенковића, Београд, стр.176. У овој колекцији се објављују они рукописи који се нигде другде не могу појавити. Рукописи који годинама чаме у фиокама и који представљају најинтимнији глас писца који се ничим не може угушити.

Мала заветина објављује првенствено краће збирке приповедака, новела, прича.

Колекција Велика заветина објављује углавном романе.

Колекција Номоканон је окренута књигама есеја мањег обима, које се чувају унапред постављених замки књижевног тржишта и стреме синтези. Ускоро излази "Метафизика у белом" М. Лукића.

Заштитни знак колекције Прстен је српски прстен из XV века на коме су урезана два ждрала поред извора живота. Ову колекцију попуњавају дела савремених писаца (поезија,проза,драма), који већ иза себе имају неколико књига, али су услед разноразних околности недовољно познати најширој јавности. Објављене књиге: 1. Александар Лукић, ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ, Београд - Пожаревац, 1991.стр.48, V. 2. Славиша Радовановић, ПРАЗНЕ ГОДИНЕ, Београд, 1993,стр.76.

Колекција Феникс истраживаће сасвим занемарене појаве и писце и доносити рукописе из рукописних заоставштина, без обзира на њихову жанровску припадност. Као прва књига ове колекције објављује се "Краљ Хомоља" анонимног Боре Мишљеновића (1919 -1977)



Колекција Паун објављиваће дела краћег обима уметничке књижевности, настојања која значе битан индивидуални помак у проучавању извесних тема мотива из митологије.
Колекцију Запис, чији јв заштитни знак слика посвсћеног храста попуњаваће првенствено дневници писаца, књига полемика и памфлета, као и она дела у којима се жанрови преплићу.

Колекција Вуков печат наставља Вуковим трагом. Као прва књига ове колекције појављује се књига краћих проза, награђена као рукопис на југословенском књижевном конкурсу најстаријег учитељског друштва у Србији (лозничког) Првом наградом, тј. "Вуковим пером". Вук је спремао за штампу, штампао, сакупљао претплатнике и присталице, организовао сарадњу слепаца и светских писаца, примао наук од неучених и немоћних и давао наук ученима и силнима, соколио савезнике и тукао противнике. Наше књижевнике - "дилетанте" и "фушере", како их је назвао 1834 - упућивао је не само на европске узоре него и на народне песме.

Колекција ГОВОР И ЈЕЗИК КУЛТУРНА СМОТРА НАРОДА, уз онај видљиви заштитни знак има и други: истоимену књигу Исидоре Секулић. "Где је људима завичај? пита Исидора. - Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до пос.ледњег спољног и унутрашњег трепета језичког ризумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузме ли нашу њиву и село народ другог језика, завичају нишем је крај; они који се до дна и до краја разумеју родним језиком, кад јад додија, селе.Куда селе? Тамо где тамошњи људи до дна и до краја разумеју шта кажу досељеници ''. Ова колекција ће објављивати књиге есеја.


Kолекција Стара Европа објављиваће оне радове који се баве истраживањем митолошког наслеђа Старе Европе, Балјкана, фолклора, трансформацијама мита и древних књижевних врста у модерне песничке творевине.

Колекција Заштитна повеља објављиваће изворне рукописе, прве верзије, аутопортрете, апоркифе, антиромане, реминесценције, беседе, поеме, исповести, летописе, писма и маргиналије...





Kолекција Ројење: ceадбена игра окренута је првенствено писцима првих књига, али и свему ономе што буја на периферији културе и што, понекад, и није по укусу оснивача и уредника Заветина. Њен заштитни знак је слика највиталнијег органа матице. Израз је прагматске иницијативе, да се прошири «уско грло» издаваштва и прилика за све који желе да удруже свој дар и мар, без обзира на супростављеност њихових раса, порекла, политичких убеђења и естетских уверења.

Први пут објављено у књ. Flora de la munće: (краљ хомоља):

песме Боре Мишљеновића (1919 -1977) /

сакупио, средио и на свет издао Мирослав Лукић.

- Београд: Заветине, 1993 (Београд: нКњижевна мануфактура Лукић и Тодоровић).

- 50 стр. :илустр. : 19 цм. - (Колекција Феникс; 1)

Тираж 106. - Стр.: I -XX Додатак N 1 (У сусрет десетогодишњици постојања)

ISBN 86- 82255-02-2

Свет окренут наопачке? / Мајкл ГОРМАН

Иако се испоставило да се збила две године пре него што је потписан званични мир, предаја лорда Корнволиса октобра 1781. у Јорктауну, Вирџинија, означила је успешан завршетак Америчког рата за независност. Био је то дан када је осигурана независност Сједињених Држава. Дана 19. октобра, после жестоке расправе о условима предаје, поражене британске у немачке трупе "измарширале су са умотаним заставама, док је мелодија кокоју су изабрале да прате био стари британски марш сасвим одговарајућег наслова Свет окренут наопачке.

Има оних који верују да у будућности библиотека лежи неки електронски Јорктаун, да је широка употреба електронске комуникације револуционарна сила колико и Устаничка уједињена војска Американаца и Француза, и да ће, пре раније него касније, гарнизон традиционалне библиотеке пасти, остављајући библиотекаре да краду са попришта - њиховог света окренутог наопачке. Питање је, наравно, да ли ће та технологија уништити или ојачати библиотеке. Је ли Виртуелна библиотека у рату са традиционалном библиотеком или је могуће да оно што проживљавамо није револуција а сигурно не рат? Уверен сам да се "дигитална револуција", "Информатичко доба" и све друге фразе уобичајене данас само шупље метафоре и да нас одвлаче од правца у коме треба да идемо - правца инкорпорације, сарадње, суживота и мирног напретка. Једини метафорички рат за који знам у овој арени је рат око доделе средстава између традиционалних библиотечких ресурса и дигиталне технологије. То је важна борба и то са правим последицама, али није ни ствар узвишених принципа ни од филозофског значаја. Како је већ примећено, има људи који верују или тврде да верују да ће електронска технологија истерати све друге облике записивања, ширења и очувања знања и података, и на тај начин претворити образовање, учењсе, доколицу и природу друштва. Ипак, већини се чини очитим да се таква револуција не догађа и да се неће догодити и да ће библиотеке наставити да примењују електронску технологију на све програме и услуге, побољшавајући на тај начин услугу коју чинимо друштву. Прво гледиште је уско, готово тоталитарно. Друго је визија еволуције, побољшања, раста и напретка.

Мајкл ГОРМАН

Предговор књизи НАШЕ НЕПРОЛАЗНЕ ВРЕДНОСТИ:

Библиотекарство у XXI веку. -

Београд, Филолошки факултет, 2007. - 224 стр.

Превод Сергеј Мацура. - ISBN 978-86-86419-34-7

Објављујемо овај изврстан текст, који се тиче не само библиотека већ и архива

и чувања вредности, подстичући наше сараднике и посетиоце да прочитају

у целини споменуту Горманову књигу, која је објављена, на жалост, у симболичном тиражу (500 примерака).