САЧУВАНА ПРЕПИСКА

...
..

(Лукић - Веселинка Стојковић)

Веселинки Стојковић, 22. јануара 2017.

Госпођо Стојковић,

драга Вeселинка,

колегинице!

Шта треба да кажете Ви?

Тако скромни, господствени, хтедох да напишем даровити што би било много...не знам... Али  ствар је у томе: да сте Ви, Веселинка, тако ми се чини, тиха вода која руши брег. Тај брег окоштале јавности, културног живота, и другог у Србији. Ви сте та тиха вода која се не види, од тог проклетог бирократског брега, као и стотинак још других стваралачких личности, које вену у проклетом тгранзиционом кафезу у који смо затворени као мајмуни, на жалост, и где једва дајемо гласа од себе, пре свега,  захваљујући овим новим технологијама. Дошло је време, кад у Србији многи писци не могу да објаве ни библиофилска издања неких својих рукописа. Конкретни повод је био да вам се јавим, Ваш рад у "Башти" о језику. Помислих: Боже: какви људи ствараоци постоје у Србији, али сами, што се неко не досети да направи неку имагинарну редакцију од таквих особа, (кад веће није могуће стварну, из егзистенцијалних разлога),  да некако уђу у неко Коло, стваралачко, какво би друго, јер погледајте колико само даровитих особа постоји међу професорима из наше струке, или међу неким заиста побожним људима...А где су друге струке тек!!

Да сте ви живо и здраво! Дао Бог и даће!

Свако добро,   М. Л. 

**

Веселинка Стојковић, 22. јануара 2017. М. Л

Драги Мирославе,

          Опет: само – ХВАЛА! Хвала Вам, драги Мирославе!

          Ипак...

          А ја сам задивљена, опет кажем, Вашом снагом, умећем, енергијом коју улажете у тако значајан посао за србско трајање уопште каква су Ваша издања. Не знам да ли сам Вам рекла, већ првих дана нашег упознавања, покупила сам из градске библиотеке Ваше књиге, и у сусрету са Вашом читком и гипком и пуном реченицом питала сам се опет и опет зашто се толико трошите у послу који је за читав тим стручњака велики, кад можете да пишете, да пишете… И остало је питање.

          И да додам: опчињена сам реченицом топлом и облом драге Коли, сликом и поруком њене мисли. Мало у обиму, али чаробно као цветић најлепши, или и букетић филигрански. Са оним записом на клупи још! Ех, овај живот...

          Пропутовала сам и ја све Ваше стазе географске, посебно раданске.

          Желим Вам Мир, Здравље, Радости, Успехе, драги Мирославе!

          Да, срећна сам због Висина у Вашем бесконачном возу који вуче снажна машина, свакако, и Сна, и Сенки и објава и обмана, поводом којих ми се наш драги Мирослав радосно! радосно! јавио… и још записа мојих…

          С поштовањем, с поздравима, драги Мирославе,

          Веселинка Стојковић

**

Веселинки Стојковић, 22. јануара 2017.  (касно ноћу)

Драга Веселинка,

ја вероватно не бих стигао да упознам тај део југоисточне Србије, да није било сестара Соколовић, не толико моје покојне жене Шоле колико њене старије сестре (.....) али кажем можда јер никад се не зна. Захваљујући свима њима, упознао сам тај део света; кад се гледа са балкона куће ивањске Соколовића на исток према и преко Кукавице, ја сам слутио да у том шоповском свету - најтврђем у нашем народу - иза тих брда, магли и висина, има жара, који није угашен; има старине која сјаји као злато; понекад сам говорио Шолету да у Трговишту купимо неку кућу и повучемо се у један мир који је потребан у старости; али њеном смрћу, много се шта изменило... Све ћу мање на жалост навраћати у тај крај; јер Шоле и ја нисмо имали заједничку децу; ја имам два сина из првог брака (моја покојна прва жена нестала је врло млада,са тридесетак година), а Шоле је пак имала децу из два брака, коју сам ја заволео, нарочито старију, Јелену, са мужем лекаром живи  тамо где извире Дунав, Вилинген, близу градића у коме је умро и укопан пок. М. Павловић. Остао ми је тај крај мио и по мери и мераку, али и по томе што сам припомогао да Соколовићи коначно дођу и израде свој Родослов, који сеже до оснивача Херцеговине, Косаче: Баја Николића Пивљанина, Мехмед паше Соколовића. Шоле ме је последњих година често водила на Калемегдан у шетњу, због цркве Ружице, али још више због Суве чесме Великог везира. И кад  је ишла код лекара  да коначно установе шта се дешава, кад су јој дали налазе, резултате, позвала ме да дођем код Суве чесме Великог везира Соколовића, на Калемегдану, и рекла ми сасвим мирно - позитивни су налази имам ... и рекла је то страшно име болести, далеко било!  И онда смо кренули преко Калемегдана, без речи; она која никад није плакала, застала је и заплакала у парку и промуцала: "ти то не можеш да прихватиш, зар не?" Али ко то може да прихвати, тек тако, што каже народ из неба па у ребра?...

Али, извините!

Шоле је била тав златна нит и у фамилији, и шире, која је све повезивала. Каква бесмислена смрт! Неко ко је толико волео живот, медицинска сестра којој су умрли на рукама преко 200 беба, али која је била више од мајке Терезе (боже ми опрости) за ту децу оболелу од разних болести из јужне Србије, са Косова, из Црне горе, Босне и Херцеговине, и која је помогла и била велика утеха нарочито сиротом свету из наших провинција, оде... тако... као снег...

А што се тиче Ваших уочавања о трошењу - па вероватно ћу се у месецима и годинама које долазе окренути више - свом стваралаштву, јер толико имам ствари које треба да стигну до евентуалних читалаца, и као књига. Јер велики део света не ферма интернет, или из технолошке инфериорности, или због све чешћих злоупотреба. Од Српске нове године 2017. престао сам да публикујем текстове српских писаца, којима се то допало, не само да их неко опбјављује и вреднује, већ  многима се било  осладило то страшно гребаторство, доспети широм планете уз помоћ "Заветина" на лак начин.  Ставио сам тачку на то и решио да публикујем убудуће радове необјављиване несумњивим стваралачким личностима, људи  од стварлачког жара и људског интегритета. и које ја позовем. Затворио сам што се каже дућан за све каријеристе и гребаторе, коначно.  (.....) 

Истрајте, Веселинка, чувајте свој дузшевни мир и стваралачку бодрост, а онда ће уз то доћи и бољитак. И смисао, који испуњава.

Свако добро, и лаку ноћ!   (М. Л.)

      На адресу "Заветина" су стизала веома лепа и драгоцена, искрена, разумна писма. Нисмо их чували до кобне 2016. године  на прави начин,  на посебним спољним меморијама, већ у електронским поштанским сандучићима. Када су нам хакери хаковали налог, те несрећне 2016. године, они су све то обрисали, као и многе друге ствари, мислећи да могу да се лажним писмима писаним у име уредника "Заветина" хиљадама људи са којима су "Заветине" биле у преписци (наравно, повремено), дочепају Еура и Долара!.  -  Сада нека од примљених писама и публикујем, јер вреди да на тај начин доспеју до најшире могуће публике... Како би, макар индиректно, та писма овидљавала ону придављену, друкчију Србију...

..

Папири, папири. Текст откуцан на писаћој машини. Четвртак, 23. април 1998. године. Око 4 поподне. Библиотека у Мишљеновцу

...
*
Никада није било лако објављивати књиге, па ни онда када је све ово откуцано на папиру сада већ сасвим пожутелом. Момци рођени тога пролећа сада имају деветнаест година... Помислио сам да прерадим овај текст, али одустао. Не знам како је и уопште сачуван; искочио је однекуд када смо сређивали летос Велику магазу за библиотеку, и убацио сам га у једну од бележница коју свуда вучем са собом.Године су оштетиле други део претпоследње реченице "један испод Раскрснице, и други..."  итд.

**

...
        И овај други папир, откуцан на писаћој машини, истог дана, исте године, на истом месту, напале су године и влага, пожутео је. Реч је о типичном српском селу, које умире неповратно, и заувек, изгледа. Сетио сам се и забележио причу о покојном Живку Чорбану, који је у ствари проживео свој век на салашу, километар изнад Мишљеновца, у Шибовима. Прошлог пролећа сам прошао ктај остатака тога салаша, који је скоро сасвим пропао. Син Живков је умро пре неколико година, како сам чуо (отишао је "у кућу, у Шувајић", село низ Пек, према Великом Градишту), и имање његовог оца су наслердиле његове ћерке, које никад не би дошле, из  свог питомог и родног равничарског места, у Шибове где је пок. Живко дочекао скоро стотинак. А нису све то продале, јер ко би данас то купио?... И кад се продаје,поготову шумска земља, продаје се у бесцење. И зато већина људи власника и наследника не продаје, па чак и кад је реч о имању у комаду од десњертак хектара, са бунаром крај салаша и извором у подножју брега....

        **
       Хиљаде је таквих и сличних папирића, које сам, често писао некада када сам мислио да својим публицистичким чланцима могу да утичем на власнике, да обнављају своје салаше. У Мишљеновцу су обновљена само три салаша, колико знам, и углавном су то учинили повратници са рада у Немачкој и Аустрији... Не  зато што су хтели да стварају своју државу, како зову имања око салаша, него да иживе своју чежњу за завичајем као пензионери. Ко ће то наследити? Ко ће о тим инвестицијама бринути кад ти пензинери за неку годину занемоћају, поготово када је реч о онима који немају мушку децу?...