Iz rukopisa pristiglih na konkurs Zavetina za kratku priču

Ruža

Marko mi je za rođendan poklonio Ružu. Mora da ga je koštala čitavo bogatstvo. Ne znam odakle mu toliki novac. Strepim pomalo od njegove kriminogene podsvesti. Šta ako je provalio kodove i ušao u sistem Centralne zemaljske banke? Mogao je da prebaci taj novac na račun Botanik-šopa i kupi mi cvet. Ne vidim drugi način do neke opasne mahinacije i kriminala da se dođe do nečega tako vrednog. Ne poznajem nikoga ko je ima. Nisam čak ni čula da je neko ima u našoj Uniji. I moja majka je nikada nije videla. Nije ni njena majka, mada joj je baka pričala da ih je bilo kad je ona bila mala. I obični ljudi su imali neke vrtove gde su ih, kao, gajili. No, to je verovatno samo bajka, ili obična izmišljotina. Šta drugo možemo očekivati od jedne senilne starice koja se sećala priča koje je čula još kao dete?
Jednom su na velikom centralnom ekranu ispred palate vlade Vrhovne Unije, povodom stogodišnjice svetskog ujedinjenja, prikazivali Ruže koje su vlasništvo Zemaljske botaničke bašte. Okupilo se mnoštvo ljudi. Marko kaže, preko dvadeset hiljada. Ja nisam išla. Mrzim gužve, i mrzim da se guram. A i povod mi nije bio baš neki. Čudna mi čuda, da se tamo, zbog slika nekakvog cveta koji je kao krasio našu planetu, guram satima sa nepoznatim ljudima. Moj muž je posle toga danima bio opčinjen. Samo je pričao o njima. Verovatno se još tada u njemu pojavila želja za ovim, jedinim preostalim ljudskim cvetom.
Ima ih, kažu, u različitim bojama. Crvene, roze, ljubičaste, narandžaste, purpurne kao naše veštačko kosmičko Sunce, žute i bele kao sneg koji vlada Unije pravi samo u dane Božića kako bi uveselila decu. Trpe žestoke kritike zbog toga. Opozicija kaže da je to nepotrebni luksuz i da troše zbog narodnog veselja previše vode.
Moja je crvena, mada se boja još jasno ne vidi pošto je skrivena u neku vrstu čaure koja se zove pupoljak. Njihova vrednost je duplo veća na tržištu od zrelog cveta zato što je to mlada biljka koji će živeti duže. Iz te čaure koja je ograđena nekom zelenkastom opnom razviće se mnoštvo malih, svilenkastih, nepravilnih, pomalo ovalnih oblika koji kao da izrastaju jedan iz drugog. Marko je u velikoj Biblioteci Unije danima proučavao sve knjige o nekadašnjoj zemaljskoj botanici. Naučio me je da su to latice koje će se polako otvarati i otkriti čarobnu lepotu cveta.
Moja ruža je živa. To izgleda neverovatno. Zeleni štapić, na kome se nalazi njen pupoljak, povezuje je sa mnoštvom žilica koje se zovu korenom. Ne znam kako izgleda taj koren. Bojim se da ga ako iskopam sitne suve crne gromuljice iz koje raste, ne povredim. To je zemlja. Po njoj je naša planeta nekada davno dobila ime. Zemlje sada ima vrlo malo, i to negde u kolonijana Unije na istoku. Ne mogu da zamislim da su ljudi nekada po ovome gazili, pravili kuće, Marko kaže, i vodili ljudav. Smešno. Tako je trošna. I ima neki čudan miris. Zeleni štapić je stabljika i neka vrsta veze između korena i pupoljka. Kroz njega, ako sam dobro razumela, prolazi hrana. Ako sam tačno zapamtila ono što mi je Marko govorio, Ruža se hrani pomoću Sunčeve svetlosti i vode. Ustvari, možda se i ne hrani Sunčevom svetlošću, ali joj je ono zbog nečega neophodno. I tu nastupa naš prvi veliki problem. Kupio je cvet koji nemamo čime da hranimo. Mi nemamo Sunce. Veštačko, purpurno, koje je rezultat rada genijalnih mislilaca i naučnika Unije – da, ali ono nekadašnje ljudsko, ne. Ta zvezda je bila na izdisaju još dok je moja prabaka bila devojčica. Nemamo ni vode dovoljno. Dobijamo je taman onoliko koliko su naši genijalni umovi proračunali da je dovoljno da preživimo. Znači, moraćemo da je zbog ovog cveta da je kupujemo na crvo. I u tome se sastoji drugi problem.
Moja Ruža ima još zelene izraštaje na stabljici, nešto poput bradavica na telu, koji se zovu listići, i mnoštvo oštrih iglica. Ta oštra iglica je trn. Njome se Ruža nekada davno u prirodi branila od neprijatelja. Stvarno gu gadni. Ako si nepažljiv mogu skroz da probiju kožu. Sve u svemu ništa naročito, bar ništa vredno tolikog bogatsva, mada deluje nekako neobično, ranjivo, čudno, pomalo tužno. - Njena lepota će se videti, tek kada procveta. Videćeš Marija, to je čarolija, nešto najlepše što se da zamisliti, oduševljen je moj voljeni njome.
Držimo je 24 sata pod svetlošću mlečno bele lampe i trošimo dragocenu energiju Unije. Ne zovemo prijatelje, a ukoliko neko nenajavljen pozvoni krijemo u plakar sa garderobom. Štedimo dragocene kapi vode iz dnevnog sledovanja kako bi je hranili. I ona nikako da procveta. Bojim se. Doći će i odvesti Marka zbog neke pronevere. Otići će, a neće videti njenu lepotu. Možda je gladna? Malo joj je vode? Zakidam sebi na tečnosti i pojim je dva puta dnevno. Uzalud. Zelena opnica se stegla kao tvrđava. Grize me savest. Ako je živa, onda ona i oseća. Zna da je ne volim. Preokrenula mi je život. Pretumbala ga naopačke. Moram je zavarati. Moram, zbog Marka. Izigravam joj prijateljicu. Šapućem tajne, čak i pevam.
Juče smo našli par listova na podu. Marko je očajan. Kaše da je počela da se suši. Tešim ga kako je to nemoguće. Sušenje je isto što i starost. Ona je dete. Možda je bolesna? Ne postoje lekari za cveće, bar ih ja ne znam. Potajno se radujem. Umreće i sve će biti kao pre.
Kako li je nekada bilo ženama na Zemlji? Strašno, ako su njihovi muževi bili opsednuti svećem. Ova Ruža je moja suparnica. Postala je Markova opsesija. I on se suši zajedno sa njom.
- Možda to i nije pravi cvet, zeznuli su te – pokušavam da ga trgnem.
- Ne, prava je. Osećam. Osećam njen miris skriven u čauri. Njenu tugu.
Juče se nije vratio s posla. Čekala sam ga cele noći. Nema ga ni danas. Bojim se. Znam da su ga otkrili. Sklonila sam je u plakar. Upašće, videće je. Možda odvedu i mene kao saučesnika. Podsvesno, želim da je kaznim. Ona je kriva. Nema svetlosti. Nema vode.
Već treći dan kako ga nema. Bojim se da otvorim plakar i da je izvadim.
Četvrti dan bez Marka.
Vadim je iz plakara. Nema više zelenih bradavica. Samo stabljika i čaura. Zar je moguće da je toliko lepa kad procveta? Uzimam nožić i rasecam opnu. Želim da vidim šta je unutra. Možda je ovo ubistvo, proletelo mi je kroz glavu. Odvajam čauru od stabljike i polako razmotavam. Oseća se blag, slatkasti miris. Latice su lagane i svilenkaste. Crvene. Dakle, istina je, samo ne mogu da ih zamislim kako izlaze jedna iz druge. Polako spuštam cvet u zemlju. Nekada su tako sahranjivali ljude. Nehotice dohvaćam ogolelu stabljiku i jedan trn mi se zabija u kožu. Boli. Kap crvene krvi pada na laticu. Plačem. Ovo je sada prava sahrana. Saksiju sa zemljom vraćam u orman. I čekam. Čekam.

Mirjana Stakić*

Mirjana Stakić (devojačko Grubović) rođena je 29.06.1973. godine u Vladičinom Hanu.

Magistar je filozofsko-filoloških nauka i radi doktorsku tezu iz oblasti srpskog realizma.
Piše pesme, kratke priče, radio drame, stručne radove iz Metodike i Metodologije nastave književnosti.
Do sada je objavila zbirke poezije: Noćne ptice ("Studentski kulturni centar", Priština, 1998),

Mandragora ("ART", Užice,1999), Samovanja ("Srpska knjiga", Ruma, 2004),

romane: Anina priča ("Legenda", Čačak, I izdanje 2004, II izdanje 2005, III izdanje 2006),

Hajdučica ("Legenda", Čačak, I izdanje 2005, II izdanje 2006) i Kiselo grožđe ("Legenda", Čačak, 2006).

Zbirku pripovedaka „Povratak Odiseja“ ("Legenda", Čačak, 2007).

Autor je priručnika Stručne metode u nastavi književnosti («Legenda», Čačak, 2002)

i radio drame Srce (premijerno izvođenje – Radio Beograd, januar 2006. godine).