ТРОЈАНСКИ КОЊ...
Одавно је ту,
деценијама.
Вековима!
Пред вашом кућом,
Капијом,
пред вашим салашом.
У вашем завичају.
Одавно је прешао атар државе
и сада прелази и атар Вашег имања,
наслеђеног, Вашег, јединог,
и по њему - опростите ми - кења,
да употребим најмање ружну реч.
А шта ти чиниш, народе најстарији?
Чешеш се иза ува,
протежеш?
Блејиш, као овце.
Запустио си своју
личну и моралну хигијену,
запушио си своје уши
пуцвалом;
својим очима не верујеш?!
Бленеш у то чаробно огледалце,
сатима, данима, ноћима,
и сањаш
како ће тај коњ,
сам да се помери,
и врати, тамо
одакле је довучен овамо по мраку
највећем мраку од памтивека,
српског и ведског...
Не могу богови стари
ни богови нови,
ни твоја браћа по крви
неком непознатом Силом и технологијом
да ураде твој посао...
Ни стари ни нови богови
немају такве алатке (мотке)...
Доћи ће ти главе,
само што није
то сукућало, то ђаволско
огледалце...
та играчка...
Нема коментара:
Постави коментар