Из нове књиге САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ Александра Лукића

ВИЈУН

На брштоку тик уз вир бејах

годинама сакривен за старим стаблима

врба одакле осматрах бутине девојака,

старијих коју годину од мене.

Толико дуго крчмих ту слику

у маштаријама. Те светле женске бутине

углачане кундаке у памћењу.

Оне са вретеном у руци одмотаваше

конац низ таласе реке,

младе и гиздаве жељне љубави,

беху одреда.

Изворчић са водом зеленом а над њим леска,

зрневље лешника са грана. Златна икра.

Ту је чист крај.

Речна трава подсећа на дечије чуперке,

у брзацима врхови јова налазе огледало.

Након свега ја сам онај крупни коњски зуб

избачен после поводња на спруд златаст,

песковит, оцеђен.

Мрешћење риба у плићаку Пека,

узмућен муљ, кључање воде за рибљим перајима

наличи мом сећању.

Вијун из муља,

помаља главу.

Пошто утихне рибљи мрест – дунуће ветар

и заљуљати брест над водом. Са месечином ће

се плићаку реке привући грабљивице.

Икре је и превише, заситиће незване госте.

Ових дана излази из штампе нова књига песама Александра Лукића САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ у издању ваљесвке "Интелекте". Видети више:

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/zeleni-ducan-izlog-keiga/novaizdanavalevskeintelekte

http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2010/07/blog-post.html