САНИТЕТСКЕ кочије типа "мунди" први пут су у Србији коришћене још у време Другог српско-турског рата, 1876 - 1878. године. Нажалост, деценијама после тога ратови нису јењавали, па је овакав начин збрињавања настрадалих још дуго био неопходан.
Тада су овакве кочије биле намењене транспорту рањеника, а данас су у улазном холу Музеја науке и технике, привлачећи пажњу посетилаца и подсећајући на бројне војне сукобе који су од тада протутњали овим поднебљем.
Сувенир из театра
- Кочија је пронађена у Дечјем позоришту у Кикинди - објашњава наш домаћин Иван Станић. - Иако је стара 150 година, кочија је у идеалном стању, и на њој су урађене само неопходне конзерваторске интервенције.
Овај тип запреге осмислио је др Јаромир фон Мунди, велики хуманиста свог доба, који је живео у 19. веку. Био је учесник тадашњих ратова широм Европе, али првенствено као лекар који је бринуо о рањеницима. Заслужио је бројна признања и био је веома уважен стручњак, а у неколико махова се сретао са српском медицином и нашим лекарима.
- У време када почиње Први српско-турски рат, Мунди долази у Србију и пријављује се нашој Врховној команди - објашњава Станић. - Тада бива постављен за инспектора свих иностраних медицинских мисија, изузев руских, да својим знањем и искуством помогне нашем војном санитету, јер у то време у српским редовима није било довољно лекара.
У време Српско-бугарског рата наша земља добија пругу Београд - Ниш, а управо на иницијативу овог стручњака добија и први санитетски воз за превоз рањеника. По завршетку рата, група београдских лекара одмах предлаже свог бечког колегу, барона Јаромира Мундија за почасног члана Српског лекарског друштва.
- Кочија која нас подсећа на то време направљена је веома робусно - додаје Станић. - Била је намењена тадашњим српским путевима и коришћењу на ратишту. Димензије точкова прилагођене су кретању ван путева. Удобност рањеника, кочијаша и помоћника обезбеђивало је чак седам лиснатих опруга. Унутрашњост кочије прилагођена је за транспорт два рањеника или за хитне медицинске третмане. До висине прозора била је обложена поцинкованим лимом са падом ка вратима ради лакшег одржавања. Дужина јој је била само 3,07 метара, а за то је постојао посебан разлог: тако је могла много лакше да савлада прелаз ровова и веома компликован терен на ратишту.
Транспорт рањеника
У Првом светском рату за транспорт рањеника коришћена су сва средства која су била на располагању. То су били санитетски возови, авиони, бродови, аутомобили организовани у санитетске ауто-колоне, а затим на ред долазе реквирирани фијакери и друге запреге попут воловских кола.
Невоља и опасност су налагали војницима, а поготово лекарима у санитетским јединицама, да се што пре снађу у стравичном војном сукобу који дотадашњи свет још није видео.
Управо стога је велика вероватноћа да је због генералног недостатка средстава за транспорт рањеника и ова кочија коришћена у те сврхе.
Српски санитет из ратова 1876-1878. године на фотографијама И.В. Громана
ДУКАТ У ЏЕПУ
МНОГО је војника отишло у Први светски рат напуштајући дом и остављајући забринуте родитеље. Наш саговорник зато подсећа на обичај који је забележен у нашој војсци, мада неки записи говоре да су слично радили и други, широм зараћене Европе.
- Кажу да је отац сину на растанку давао дукат да му се нађе при руци у тренутку рањавања. Приликом ратних дејстава догађало се да војници нису могли да збрињавају своје другове. Кажу да је сељак са таљигама, који је после сукоба обилазио ратиште, прво на кола товарио коњанике који су при себи имали дукат.
Београдске приче: Запрега хитала у помоћ | Београд | Novosti.rs
