 |
| Знак препознавања |
Чекају ме четири белца
упрегнута у црне лакиране каруце, четири ајгира каквих нема ни у царским
шталама. Љаште се на сунцу, а сјај им се прелама на сапима. Немирно лупкају
белим копитама, чистијим од зуба. И амови им бели, а црвене им се кићанке на челима. Миришу на
здравац.
Каруце нове. Црне као купина.
На њима нема ни трунке прашине. На седишту црвени ћилим. Друм – тепсија.
Поља на разбоју ткана. Пшеница до колена,
зелена, а ваздух плавичаст, чист, скоро хранљив. Глад да утолиш.
Цвеће као свиленим концем
везено. Сунце – златан печат на небу. Ни дашка. Тишина разапета као бело
сликарско платно. И нигде никога.
Одједном чујем глас. Долазио
је унутар мене: „Ова почаст је за тебе. За твоју муку, поштење, зној, смрзавања
у рату, за неправде које су ти чинили, за увреде што као пилићи пијучу по
мозгу, почаст за твоју храброст, за људскост, коју си, упркос свему, сачувао...“
Одједном ме неко тргну за
косу. И све нестаде. Кад сам се пробудио, лежао сам на песку поред реке. Поред
мене је клечао мој спасилац. И дахтао. Лице му се ведрило. Насмешио ми се.
Склопио сам очи. Мрзео сам га. Таласи су запљускивали спруд. И моја стопала. На другој обали неко се распитивао за
дављеника. Није ми се враћало кући.
-Ђаво, ено га ђаво – викну први
малишан кад ме угледа.
- Људи, ево сотоне, ће не све
осотони – дере се неко иза плота.
- Народе, па ово је санђама,
наша моравска – чујем онај исти глас из унутар мене. И то ме мало осоколи.
Кад сам погледао себе овако низ дуз, уместо стопала видео сам копита
као у магарца. И та промена ми се свидела.
Осетио сам неку горку
сласт у устима. Волео сам што ме се Рашевчани плаше, али истовремено сам их и
мрзео.
После неуспешног дављења
нагло сам остарео. И огрубео. Десет година нисам дао да се изгради започети
мост преко Велике Мораве између Чепура и Рашевице.
Али ни Морава није више
река, већ отпадни канал. Из ње се и санђаме иселише.
