 |
| Аблем препознавања |
12
Овде су, деценијама, дефицитарни песници-критичари. Памет са Богом. А жабаца-крекетана, то јест официјелних и других критичара, наметачких, поготову оних са тзв. «универзитеским педигреом», «виц-критичара» има колико вам драго. Нико појединима не пориче памет, али – понављам – на шта је све кадра памет без Бога, показује прозаична историја најзваничније српске књижевности, тј. бирократске, двадесетог века, на челу са већ спомињаним и подразуманим актерима. Више је реалне стваралачке критике изречено на рачун данашњег лицемерја на крају романа Вампирџија (2005), него у стотинама књига официјелне критике, официјелних часописа и гласила – и то је разлог, верујем, што о том роману није написано ни словце, иако је објављен у добро осмишљеној едицији , и одлично написан – ни после шест година. Ја немам илузија, нити сањарим да ће се догодити чудо – док српском културом и књижевношћу, претвореном у бару појединих секти, партија, или кланова, крекећу жабци крекетани! Током минуле године добио сам књижевну неновчану награду за целокупни књижевни опус – из правца из кога нисам очекивао, од људи које нисам познавао. ................
Видети више:
http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%82-%D1%81%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0/
