Сања Симић Ларсон се школовала у Америци, живи у Паризу, а у селу Гокчаници код Краљева производи малине за европско тржиште
Поред малине планира и веће засаде Боровнице, купине и рибизле: имање у Гокчаници
Гокчаница код Краљева – Нису мештани планинског села Гокчанице, испод Голије а на средокраћи пута између Краљева и Рашке, били баш поверљиви када је Сања Симић Ларсон, пре три године, дошла у њихово село да купи веће поседе земљишта зарад узгоја јагодичастог воћа. Где ће, говорили су, „ова дама из Париза да оре, копа, сади и бере, и то овде међу нама горштацима и вуковима. Нема од тога ништа...“ Али, сада кад са њених њива у Француску и Немачку сваког дана одлази по 2,5 тона свежих малина, све је више оних који јој при сусрету „подижу капу“, траже посао, нуде кооперацију...
Поседује она овде, тј. њена фирма са седиштем у Београду „Пјурбери“, која послује у оквиру „Пјурбери фруи руж“ из Париза, већ 13,5 хектара земље. Углавном су ти поседи под малином, а један део је искоришћен за садњу садница боровнице и беле и црвене рибизле.
– Најпре смо купили 5,5 хектара земље и ту, пре две године, засадили око 80.000 садница малине. Реч је о „девојачкој“ земљи која никада није орана и засејавана, а сертификоване саднице су из Француске. Све смо од почетка радили уз тесну сарадњу са стручњацима београдског Пољопривредног факултета и ево добили смо 16 тона малине по хектару, а овде се, уз прилично застарелу технологију узгоја, у просеку добија десет тона по хектару. Сада смо на још осам хектара засадили око 70.000 садница. Наша оријентација је узгој јагодичастог воћа и пласман, али не замрзнутог већ свежег воћа на тржиште Европе. И, у томе тежимо да будемо лидер овде у Србији и шире, а поред малине планирамо и веће засаде боровнице, купине и рибизле. Такође, и садњом друге сорте малина намеравамо да продужимо сезону, да оне сазревају и беру се најмање десет недеља уместо четири – објашњава нам Сања Симић Ларсон.
Сању у овај крај нису довеле ни родбинске везе, ни носталгија за родним крајем већ бизнис. Она је рођена Београђанка, али је са 17 година из Дванаесте београдске гимназије, према програму размене ученика, отишла у Америку. Тамо је стекла и универзитетске дипломе из области економије и финансија. Радила је најпре инвестиционе програме за неколико познатих банака и бавила се продајом акција на берзама, да би се у Њујорку запослила у француској Сосијете женерал банци, на месту директора сектора за развој програма образовања кадрова за област Северне Америке.
.jpg)
Сања Симић Ларсон
Често је путовала у Париз, у централу банке и ту упознала будућег супруга Андерса Ларсона. Та љубав крунисана је браком 2007. године, па је Сања убрзо постала мајка. Добили су најпре кћерку а после годину дана и сина. И, прекинула је пословну каријеру...
– Моја деца нису пила млеко из продавнице, нису се хранила куповном храном... Све сам им кувала и била им посвећена. Каријеру сам наставила после три, четири године, када су нам деца мало поодрасла – каже Сања.
Кренула је опет са послом у Сосијете женерал банци, али је узгред размишљала и о сопственом бизнису, анализирала је често производне потенцијале и тржишта транзиционих економија, закључивши да је у Србији најбоље улагати у пољопривреду. Зато је пре пет година основала фирму у Паризу за узгој и пласман јагодичастог воћа, затим и организациони део те фирме у Београду. И, ево је са послом у брдима Гокчанице...
Желимо и да кооперирамо са другима који имају засаде најмање око тридесетак ари, али под нашим технолошким условима. Тако можемо да оживимо ово и суседна села у овом крају. Морам рећи и да сам наишла на велику помоћ, најпре геометра Драгише Петровића, па начелника Рашког округа Небојше Симовића, градоначелника Краљева Томислава Илића и начелника одељења за ванредне ситуације Радојице Кочовића. Сва та папирологија, уз њихову помоћ иде добро, али бих томе додала и чињеницу да наши закони за ову врсту инвестирања још нису модернизовани, упрошћени... Плашим се да би неко ко није из Србије изгубио стрпљење – упозорава Сања Симић Ларсон.
