УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 22. децембар 2016.

Ово је први докторат о голооточким страдалницима одбрањен у Западној Европи, али и изван граница бивше Југославије

Голи оток и пред научном Европом! Јелена МАТИЈЕВИЋ | 22. децембар 2016. 14:33 | Коментара: 5 . Докторат Београђанке Милице Прокић о ужасу логора први ван граница бивше Југославије. Рад одбранила 9. децембра на Одсеку за историју британског Универзитета у Бристолу 
ГОЛИ оток - телесна историја затворског острва и његових затвореника 1949 - 1956", наслов је доктората Београђанке Милице Прокић, који је 9. децембра одбранила на Одсеку за историју Универзитета у Бристолу у Енглеској!
Ово је први докторат о голооточким страдалницима одбрањен у Западној Европи, али и изван граница бивше Југославије.
Није случајно да се ова млада Београђанка посветила истраживању ужаса Голог отока. Њена породица - бака, деда, бакина сестра и њен муж, преживели су тортуру заточеништва у казаматима непослушних и политички неподобних, крајем четрдесетих и почетком педесетих година минулог века. Али, на неки начин, велики ослонац Миличином раду била су дела академика Драгослава Михаиловића, којем је јуче у Српској академији наука и уметности предочила резултат свог вишегодишњег рада. Био је то дирљив сусрет "судионика" - оног који је Голи оток преживео и младог научника који је истраживања голооточких страхота преточио у рад.
- То је, могу да кажем, историја телесне казне и историја телесног искуства заточеника - каже Милица Прокић. - Све оно кроз шта су прошли. Психичка присила кроз физичко малтретирање, како се то научно каже, "уникатна култура насиља" је југословенски ендем, јединствено примењиван у информбировским логорима. То је огроман, невероватан спектар најстрашнијег малтретирања и тешко је поверовати да су се такве ствари догађале.
Дневник баке, голооточанке Мирјане Лопичић Перпар, Милици је био први путоказ у ову тешку тему.
- Бака је пола године била, пре него што је депортована на Голи оток, заточена у Главњачи, београдском казамату који је уписан у сећање страдалника као један од најзлогласнијих - прича нам Милица. - У једној самици, 1951. године, била је чак 40 дана. Моја мама је, тада, имала три године, а баки су иследници говорили да ће је видети тек када дипломира. Да би сачувала разум, бака је гребала и цртала по зиду. Пошто је Главњача срушена, а налазила се на месту где је данашњи Природно-математички факултет, тај зид сам "градила" по бакином дневнику. И визуелно га "изградила" за дипломски рад на Ликовној академији у Београду. Тако је кренуло моје истраживање о Голом отоку.
ПОЧАСНИ ГОСТ НАУЧНOG СКУПAМного ми је важно што је овако млада научница из Србије успела да у Западној Европи докторира са темом о Голом отоку - рекао нам је јуче академик Драгослав Михаиловић. - Јер, не можемо се надати да ће се негде на Истоку разголитити та злогласна прича. Ми смо при САНУ направили и библиотеку "Голи оток" у којој већ има око 200 књига. На прошлом састанку Одбора за Голи оток, договорили смо се да, следеће године, организујемо научни скуп о Голом отоку, а доктор Милица Прокић биће наш почасни гост.
Наставило се, каже наша саговорница, тако што је желела да уради видео-есеј. Да би то остварила, интервјуисала је академика Драгослава Михаиловића, као и десетине голооточана.
- Када сам схватила вредност снимљеног материјала, питала сам стручњаке у Великој Британији шта да урадим, а они су ме посаветовали да га документујем кроз докторску тезу - каже Милица. - Тако сам и урадила, али сам уз изјаве и сведочења голооточана, за докторат искористила и многобројна документа из Архива Србије и Архива Југославије. Осим тога, као секундарне историјске изворе, користила сам и литературу која је остала од голооточана. Јер они су, у оним деценијама када се о томе није могло или смело посебно отворено говорити, на себе преузели задатак који је требало да раде историчари. Тај фонд чини више од 150 публикација, које помажу да се конструише свакодневно страдање на Голом отоку.
На Западу се, како каже наша саговорница, о голооточким страдањима врло мало зна, али верује да је њен докторат мали допринос да истина о Голом отоку допре у Европу.
Милица Прокић са ментором Академиком Драгославом Михаиловићем
- Има неколико колега који су у овој деценији почели да се баве овом темом са научне стране - прича нам Милица. - Раније, било је само двоје историчара који су се Голим отоком рубно бавили. Спомињу га, међутим, као пролазну фусноту бавећи се темом раскида Тита и Стаљина. Наводе, истина, да су због тог раскола неки људи робијали, кажу и да је то било тешко, али не иду у детаље и не баве се суштином. Верујем, ипак, да ће са мојим докторатом истина полако изаћи на видело.

ПСИХОАНАЛИЗА НАЧИНА ИСЛЕЂИВАЊА
Знам за неколико истраживача који нису из Србије, а бавили су се Голим отоком - каже Милица. - Пре две године, историја информбировских логора била је тема доктората Мартина Превишића на Филозофском факултету у Загребу. Са аспекта историје психијатрије, Голим отоком бави се и Ана Антић на Универзитету Биргберг у Енглеској. Њих је занимао начин испитивања људи и њен рад је у мају објављен у једној великој публикацији која се бави психоанализом испитивања политичких затвореника у Источној Европи. Недавно је изашла и књига Катарине Тачинске из Пољске о голооточкој књижевности и мемоаристици као посебној грани књижевности.

понедељак, 31. октобар 2016.

Погром интелектуалне елите

ЈЕДНОМ приликом ће Емир Кустурица рећи да вековима градимо кућу на стази слонова и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Ако смо, на овој стази слонова, наследили срушену кућу, оправљали је и градили, да бисмо је опет потомцима оставили срушену, то није само од нас зависило. Али наш, и само наш грех биће ако им у наслеђе не оставимо истину о томе ко им је и зашто наслеђену кућу рушио, ко нам је, и са чим, на мобу долазио, да је поправљамо.
Морамо да се помиримо са чињеницом да сутра већ данас постаје јуче. Историја и није нешто што пролази, то су знаци нашег трајања у времену и простору, који ће нам помоћи да видимо будућност.
Ваљда због тих рушених и обнављаних кућа на стази слонова, Срби су завршетак сваке окупације дочекивали са великим надама, чини се већим него код других народа. Можда и зато што су окупације биле честе и сурове, а и дуговечне. Са сличним осећањем Срби су дочекали крај Другог светског рата и нову, "народну власт".
И ТАДА, у првим данима слободе, интелектуална елита Србије и Београда нашла се на оптуженичкој клупи. Почела је провера идеолошке правоверности декана, редовних и ванредних професора, асистената. О овој погромашкој акцији и раду Суда части Београдског универзитета деценијама се ћутало, иако су у депоима Архива Србије у Железнику остали многи писани трагови.
Тај такозвани Суд части деловао је од 1944. до 1946. године, и за то време удаљено је са факултета више од 70 предавача. Чланови Суда части - Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Стефан Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Душан Недељковић, Т. Бунушевац - једног дана, а то је било 3. априла 1945, превазићи ће себе. Успели су да са Београдског универзитета избаце више од 30 асистената и доцената, ванредних и редовних професора, врхунских стручњака готово из свих области науке и стваралаштва

субота, 17. септембар 2016.

Коста Ракић каже да је морао да буде стрпљив и сачека право време да открије велику породичну тајну о завету

Знамења сам чувао 56 година, скинуо сам с душе дуг према војводи
Бојана Царановић | 17. септембар 2016. 20:15 | Коментара: 8. - Коста Ракић (94), који је председнику Србије Томиславу Николићу предао ордење Петра Бојовића, за "Новости": Морао сам да их спасем од комуниста  Коста Ракић
ЈАКА веза и пријатељство са породицом војводе Петра Бојовића, почела је пре готово девет деценија. Велики терет и дуг према најмлађем српском војводи скинут ми је са душе, када сам коначно испунио аманет дат њиховој породици и предао српском народу војводино одличје, које сам чувао 56 година. 
Овако за "Новости" почиње причу Београђанин Коста Ракић (94), правник и новинар, који је пре неколико дана ордење војводе Бојовића предао председнику Србије Томиславу Николићу.
- Проценио сам да је сада тренутак да испуним завет породице Бојовић, да знамење заштитим пре свега од комунистичке власти и предам их у праве руке - каже Ракић. - За све те године морао сам да будем нем на оптужбе да сам продавао војводине драгоцености. То ми је било лакше да прећутим, него да будем нем над неправдом да је такав јунак и човек заборављен.
Коста Ракић каже да је морао да буде стрпљив и сачека право време да открије велику породичну тајну о завету. Војводу Петра Бојовића, Ракић је упознао као деветогодишњак, 1932. године.
- Био је већ увелико у пензији. После шест ослободилачких ратова у којима је учествовао, потом и ослобођењу Београда 1918. године, живео је тихо. У кући у Трнској 25 био је са супругом Милевом, синовима Божидаром и Добросавом и ћеркама Јелицом и Радом - прича наш саговорник. - Мој отац Никола Ракић, иначе касациони судија Врховног суда и млађи војводин син Добросав били су најбољи пријатељи. Чика Добросав ми je био као други отац.
Догађаја који памти из живота породице Бојовић је када је током немачке окупације, 1942. године генерал Нојхаузен,

недеља, 26. јун 2016.

Милисав Чумић, филмски дистрибутер из Велике Британије....


Одрастао сам уз емигранте и Карађорђевиће & В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ | 26. јун 2016. 10:20 | Милисав Чумић, филмски дистрибутер из Велике Британије, о новом пројекту. Син златиборског четника продуцираће филм "Краљевина Југославија у Другом светском рату"
ПОСЛЕ дистрибуције "Терминатора 2" и "Плеса с вуковима", Милисав Чумић, филмски дистрибутер из Велике Британије, одлучио је да продуцира једну српску документарну серију - "Краљевина Југославија у Другом светском рату" Милослава Самарџића.
У дистрибуцији је већ 35 година. Поред "Терминатора 2", дистрибуисао је и "Ниске страсти", "Рамбо 2 и 3", "Дан независности", "Универзални војник", "Бекство из Шошенка", "Храбро срце", "Судија Дред", "Звездана капија", "О брате, где си"...
- Али, много волим и српске филмове. Имао сам прилику, када сам радио са "20th Century Fox", да дистрибуишем Кустуричино "Подземље", па "Лепа села лепо горе", и са Momentum/eONE - "Ничију земљу". Желео сам да купим и "Чарлстон за Огњенку", када сам радио аквизицију за Тартана, али је филм већ био продат.
За ово поднебље и историјски тренутак везују га корени. Његов отац Радован био је за време Другог светског рата мобилисан у четнике, и борио се као члан Златиборског корпуса, како каже, против фашизма, за слободу. После рата, прво се нашао у Италији, па у Немачкој, и коначно у Енглеској. Пошто није починио никакве злочине, 2003. је добио српски пасош и дошао да посети родно место.
- У наш дом, у Британији, долазили су очеви пријатељи, људи с којима се упознао у емиграцији, који су били са њим за време и после рата, укључујући и чланове династије Карађорђевић. Добар сам пријатељ са принцом Владимиром. Од очевих сабораца, сећам се капетана Миломира Коларевића. Он је био командант Златиборске бригаде, 4. јуришног корпуса, и официр у Врховној команди код Драже. Био је много фин човек, живео је у Лондону. Драго ми је што су људи у Србији могли да га виде када је дао интервју за ТВ серију "Југославија у Другом светском рату", 1991. године. Ту серију је продуцирао и приказао РТС. То је било први пут да се на телевизији у Србији виде и чују саборци мог оца. Сећам се и капетана Павла Марковића, кога су звали Ружа, јер је био румен као ружа. Живео је у Халифаксу.
НАШ саговорник је продуцент документарне серије "Краљевина Југославија у Другом светском рату". На питање шта уопште Британци знају о том сегменту историје и зашто је Британија одједном подржала партизане, одговара:
- Не знају много. Када је Србија у питању, не знају готово ништа. Раније су знали, а боље да нису, јер су "знали" само да је Тито био добар. Сада британски историчари пишу другачије. На пример, Хедер Вилијамс или Питер Бети. Он је био продуцент Би-Би-Сија и сви знају за њега. Написао је књигу у којој критикује Черчила. Сада има све више књига у којима се потенцира да је "добар" Дража, а не Тито.
Чумић каже да ни многи наши људи, рођени у Британији, не знају много о српској историји, јер су учили британске школе. А тамо се учи да су Черчилови поступци били добри.
- КАДА смо имали промоцију серије "Краљевина Југославија", у Лондону, један наш човек, такође син четника, умало није заплакао. Каже: "Ја тек сад видим да су моји родитељи говорили истину". А родитељи су говорили да је Черчил лоше поступио према краљу Петру Другом. Он је у школи, пак, учио да је Черчил добар и није могао да поверује да неко толико добар може да поступа тако лоше према једном младом краљу, који је остао без оца као дечак. И још је био малолетан када је дошао у Лондон, 1941. Било му је жао што није веровао својим родитељима.
Осим због сусрета са родбином, долази и на пословне састанке у вези са филмском индустријом.
Чумић објашњава да ће тек морати да се ради на томе да Самарџићева серија буде приказана на свим ТВ маркетима: MIPTV, MIPCOM, World Content Market, као и на фестивалима документарног филма IDFA (Амстердам), Hot Docs (Торонто), Sheffield Doc/Fest (Британија)... Уколико не буде приказана, нико неће за њу знати:
- ЈОШ док није била завршена, док је била у раду, пласирали смо је на три телевизије - пољску државну ТВ, РТ РС И БН ТВ из Републике Српске. Такође, награђена је на два фестивала на којима су приказани делови - у Новом Саду и Великој Плани. То су све добри знаци.
Такође каже да су серије од Другог светског рата увек популарне и да су западни гледаоци гладни таквих садржаја.
- На Би-Би-Сију су ове године приказивали 4-5 документарних филмова о СС официрима и њиховим породицама. Плус, има доста кабловских ТВ станица, које емитују пре свега програме о Другом светском рату, на пример Yesterday i History Channel. 

ОРИГИНАЛНЕ ИДЕЈЕ
- СРПСКИ филмови су чувени по оригиналним идејама, односно текстовима, и по томе што су технички одлични - каже Чумић. - Али, није само српском филму тешко да се пробије на светске екране. То је тешко филмовима из сваке земље. Када бирају кандидата за Оскар, имају филмове из 80 земаља и ту листу морају да скрате на 10, па на пет. Није лако, треба имати добар оригинални текст, али и јаку промоцију на фестивалима, и маркете у Кану, Берлину, Торонту и Лос Анђелесу.

ЗНА НАШЕ КОЛО
ЧУМИЋА су отац и мајка учили да говори српски, па је и он томе научио своју децу. Члан је више емигрантских удружења, која гаје наше обичаје и фолклор.
- Многи од нас овде су још као деца научили да играју српска кола. Сви смо чланови Српске православне цркве, поштујемо православне обичаје и редовно идемо у цркву. У Србију долазим сваке године, а кад год могу дођу и ћерка и син. Имам и са очеве и са мајчине стране фамилију на Златибору и у околини Ваљева - каже Чумић.

понедељак, 20. јун 2016.

Коментари уз овај чланак, иако понекад вулгарни, ближи збиљи од интервјуа


Реља Пенезић: Нема доказа да су мог оца Крцуна убили / Миљана Краљ | 19. јун 2016. 21:30 | Коментара: 11 . Реља Пенезић о изложби у галерији "Хаос", успоменама на детињство и младост: Политика није моја судбина. Отишао сам у САД због личне слободе. Нисам хтео у партију, нити у дисиденте

___________________

....Крцунов јавни и политички живот би, сматра његов старији син, требало сагледати у историјском контексту:- Био је револуционар убеђен да гради бољи свет. Тада су методи, не само револуционара, били радикални. Били су то посвећеници, млади занесењаци. Искрено се за ту идеју борио целог живота. До краја. Сигурно је касније, као зрелији човек, мало другачије гледао на све што се одиграло. Мада, ја то не знам. Био сам и сувише млад да би ми о томе причао у детаље. Знам из прича других, а њих има свакаквих: од тога да је био најдивнији и највећи лидер кога је Србија имала, до тога да је био зликовац.
Реља Пенезић сматра и да нема довољно доказа да би сам поверовао у заверу везану за смрт његовог оца:
- Не знам. Све је могуће. Политички живот је тада био затворен систем, постојала је једна партија и свака дисидентска идеја је могла да буде лако дискриминисана. Они су се унутар тог система лако договарали, а вероватно је у борби за власт могло да ту дође и до разрачуна. Не знам колико су имали потребу да то раде тајним убиствима. Мислим да су имали боље и лакше методе. Из неког разлога, неко је могао и да има мотив да некако наштелује аутомобил. Али оно што је ту кључно, јесте да нема доказа. Ми смо то увек видели као неср ећу у којој је наш отац погинуо, то за нас није био нерешен случај. Иако је било говоркања, нико нам никада није пружио доказе о завери. Сада постоји много теорија, од којих су неке готово сулуде, али ме се оне више не дотичу.

__________________ Занимљиви коментари или "према свецу и тропар"

   Ситар 19. јун 2016. 23:39 
"Убеђен да гради бољи свет"?!! Да,да ,поготово са функције на којој је био! У том смислу и Хитлер је био убеђен да ствара бољи светски поредак!!Али чудо једно како Срби или ништа не памте или приграбе лаж као највећу истину!
bikkojisedi 19. јун 2016. 23:30 
samo se ti druze nadaj da ga nisu ubili.
S.R. 19. јун 2016. 23:13 
Zna se da ga Tito nije ubio,ali se isto zna da mu nije bio na sahrani.Ljepse je bilo druziti se s zapadnim glumcima.?!?
milos 19. јун 2016. 22:52 
Krcun je mnoga srpska ognjista ugasio .
DNS 19. јун 2016. 22:40 
Деца комуниста... цц... на западу... цц... сликари, уметници... цц... Има ли неки бравар?!
Зоран из Шумадије 19. јун 2016. 22:31 
Хвала Богу да су се сви одселили, и да нико од Крцунових није остао у Србији. Сит сам тих прича да им је отац био Српски националиста који је видео куда Тито и Хрвати воде Србе. Ако је тако, што није "смакао" Броза?
Pavlović Dušan 19. јун 2016. 22:00 
Divna reportaža, divan čovek. Sa ponosom pravi sin najomiljenijeg čoveka u Srbiji Krcuna Penezića.Bilo je dosta špekulacija kako ga je Tito „ubio", naravno ne bukvalno. Jednoga dana sam pročitao u „Politici" u rubrici „Medju nama" pismo jednog čoveka o pogibiji Slobodana Penezića. Navodi da je dan bio kišovit i da je on vozio kola iza automobila u kojoj se vozio Krcun. Traktori su naneli blato, vozač je prikočio i sleteo van puta.Narod je sa velikom tugom primio tu vest, kao i ja.
Spavajte mirno 19. јун 2016. 21:53 
Ne presudjujem, daleko od toga, ali paradoks vremena, a verovatno i podneblja je, da su mnogi stradali zbog te Amerike (Zapad, reakcija, itd), a deca političara neku deceniju kasnije odabrala Ameriku da u njoj žive...Kako god se ojreneš , naidješ na neki srpski usud...
boca 19. јун 2016. 21:51 
Pa dokaze nikad nećeš ni da nađeš jer u to vreme sve što je bilo srpsko a malo je virilo, trebalo je da se potkreše,jer tada su Titu glavu punili političari iz Slovenije i Hrvatske.
pereee 19. јун 2016. 23:11 
Ne budi smesan, najvece zlo po srbiju bili su srpski komunisti ustoliceni u beogradu. Kakvi crni slovenci i hrvati, kolovodje su bili nase tj. titove ulizice.

понедељак, 23. мај 2016.

Машине су, за разлику од Станојевог живота, ипак сачуване. Већ сама та чињеница указивала је да је убиство „Политикиног“ новинара и типографа било велика и трагична грешка


Легитимација листа „Политика” (Фото лична архива)
Драгица Димић, рођена Тошић, на свет је дошла месец дана после окупације Краљевине Југославије. Ћерка Станоја Тошића, новинара и типографа предратне „Политике“, крај рата дочекала је без оца.
Станоја су припадници Прве пролетерске бригаде одвели са радног места 1. новембра 1944, а затим стрељали и гроб му се ни данас не зна. Због свега тога, Драгичин живот био је пун мука, као ћерке народног непријатеља, али је успела да постане дипломирани инжењер, а потом и магистар електротехнике.
Највећи терет са њених плећа пао је пуну 71 годину касније, када је Станоја Тошића 7. децембра 2015. рехабилитовао Виши суд у Београду.
Станоје Тошић за типографском машином која се и данас као
експонат налази у холу „Политике” (Фото лична архива)
– Погубљен је без суђења, без права на одбрану, по кратком поступку. Доживео је судбину хиљада људи који су на сличан начин ликвидирани после ослобођења. Oд државе сам тек после две године добила један папир, уверење нове народне власти, да је мој отац одведен и да се његова даља судбина не зна – прича Драгица Димић за „Политику“.
Њена мајка Милица месецима је одлазила у седиште Озне у Таковској улици, распитујући се о судбини мужа, али једини одговор који је добијала биле су претње да би и сама могла да буде ухапшена ако и даље буде долазила.
– Очева највећа „кривица“ била је у томе што је, у тренутку док су борбе за ослобођење још трајале, одбио налог партизана који су упали у штампарију, да уништи типографске машине. Поносна сам што се једна од тих машина на којима је отац радио и које је својим телом и животом сачувао и данас налази у холу „Политике“, као историјски експонат једне бурне епохе –каже Драгица.
Станоје Тошић је током рата радио у листовима „Обнова“ и „Ново време“, што му је узето као отежавајућа околност. Он није био руководилац, већ типограф у штампарији.
Није хтео да пристане на уништење скупоцених машина, знајући да ће, ако ништа друго, и новим властима бити потребна штампа, објашњава Драгица.
Машине су, за разлику од Станојевог живота, ипак сачуване. Већ сама та чињеница указивала је да је убиство „Политикиног“ новинара и типографа било велика и трагична грешка.
О томе је могло да посведоче и неколико Јевреја који су преживели захваљујући Станоју Тошићу. Драгица се сећа и имена неких од њих, као што су Деги Карло и Ева Краус, која је играла улогу Драгичине дадиље.
– Отац је скривао Јевреје и у породичној гробници на ташмајданском гробљу, месецима им је носио воду и храну. Успео је да им сачува животе. Њих четворо спасених, дали су изјаву у управи града после ослобођења, о томе како је отац ризиковао живот за њих, али је тата тада већ био стрељан. Међутим, њихова изјава је по свему судећи била главни разлог што нова власт није запленила нашу имовину, нити нам је неког уселила у кућу, што је била уобичајена пракса према такозваним народним непријатељима.
Драгица Димић сумња и на још једну „отежавајућу околност“ у случају свог оца.
То је њена мајка Милица, која је рођена као Марија Матиони из мешовитог немачко-италијанског брака, а српско име је узела пре удаје за Станоја, када је примила православну веру.
Драгица Димић (Фото Зоран Анастасијевић)
Да ли је неко од комшија можда „бацио око“ на њихову кућу, питање је на који Драгица никад неће добити поуздан одговор. Ипак, сумња остаје.
– Мајка и ја смо се после очеве смрти често скривале на тавану или у тумбасу испод куће. Разбијали су нам прозоре, улазили у кућу, односили ствари. Мама је страховала за наше животе. Притисак је мало спласнуо када се доселила бака Марија, мајчина мајка. Бака је умела са људима, она је била травар и медицинска сестра, па је лечила комшије и тиме успела да ублажи њихову острашћеност према жени и ћерки такозваног народног непријатеља.
У правну борбу за рехабилитацију оца Драгица је кренула почетком 2011. године. Претресла је породичну документацију, где је пронашла обиље сведочанстава о оцу. Обилазила је библиотеке и архиве, упознавала се са релевантним документима тог времена.
– Доказала сам да је отац невино погубљен и да је његово тело, заједно са осталим убијеним без суђења и правде, завршило у једној од јама за масовно сахрањивање. У породичној гробници на Новом гробљу поставила сам очеву слику и палим и за њега свећу сваки пут. Много ме боли што не знам где почива. Његово име је чак избрисано и са спискова запослених у „Политици“. Срећом, сачувала сам његове радне књижице, а суд је донео одлуку да је страдао као жртва прогона и насиља и да му је одузето право на живот. Тако је отклоњена неправда са којом сам живела читав свој век, али пре свега према тати, као и према његовом оцу Петку, који је погинуо на Солунском фронту и постхумно одликован Карађорђевом звездом. Отаџбина се рехабилитацијом бар мало одужила Петку и Станоју
           Препоручени чланак: ....Аутор: Бојан Билбијасубота, 21.05.2016. у 21:05  (Политика) 

понедељак, 11. јануар 2016.

За краља сам јер је председник Србије, председник Србије, а краљ Србије краљ свих Срба


После толиких жртава створена је Република Српска и она је сада толики проблем. Приговара им се зашто славе свој рођендан и славу, што је запамћено само у најнеславнијим и неслободнијим временима, каже за Спутњик академик Матија Бећковић, који говори и о томе како су Срби издали своје жртве и свог краља.
У ком друштвеном уређењу живимо? Некада сте живели у нади да ће Милошевић бити наш последњи председник, да ли је у Вама остало наде да ће Срби икада више видети крунисање свог краља, да ли би то нешто променило?
— Да је Титу пало на памет да се прогласи за краља, сви наши републиканци би преко ноћи постали монархисти. И кад би било коме од ових наших успешних политичара то пало на памет, то би био много мањи проблем него да краљ буде онај ко је заиста краљ. Проблем је што је наш краљ прави, ако је он прави, онда би сви други морали бити прави, а то би био велики преврат, нешто на шта нисмо спремни. Ми смо један од ретких народа који има своју националну династију, али десило се да њу укине један туђин и апостата, за кога још увек не знамо ко је и како се звао. Мислило се, ако пропадне тај поредак, Срби ће се сетити себе и свог историјског државног уређења. Али чули смо да је главни проблем: зашто би краљ био краљев син, а не било ко други. У том смислу се овде још увек води та кампања.
Ми никада не кажемо Краљевина Белгија или Краљевина Норвешка, Краљевина Шпанија, јер би тако подсећали како су то модерне европске државе, са високим стандардом и највишим ступњем демократије, него још увек причамо како би краљевина била нека реконструкција доба у коме је краљ седео у прочељу, где би била његова главуџа и запоњак, а другима би давао ако нешто од њега преостане. Да је то један симбол који српски народ има, то нико не говори, а да су ти симболи тако важни за наш национални идентитет и наше постојање, то нико и не спомиње. Да је све што је погинуло у нашој прошлости, погинуло за краља и отаџбину. Одржати ту свећу непретуљену и имати тај симбол жив, то ниједан народ не би пропустио да обнови, сем нас који смо се нашли у беспућу и изједначили са голим долинама, са новокомпонованим државама и њиховим историјама, да крећемо из почетка да тражимо неки облик, као да га нисмо имали кроз векове. Та пропаганда која траје од 1941. године, то живи и данас. Нико није завршио говор на српском језику кроз векове, да није завршио речју „Живео краљ“. Нико се није ни сетио да би Србија могла бити нешто друго, то је просто природни облик постојања српске државе.
Данашња краљевина и краљ били би по мери овог времена, не би били ништа друго него што је краљ у државама које сам набројао. Нити је видљив, нити одлучује о било чему, он просто постоји као симбол јединства и трајања те земље

субота, 02. јануар 2016.

МЕДИЈСКА БЛОКАДА КАО ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ / Небојша Васовић

МЕДИЈСКА БЛОКАДА КАО ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ
                              (На примеру књиге Зар опет о Кишу?)
1.
Неко ће можда бити зачуђен насловом овог текста. Како може књига која је била номинована за престижну награду „Никола Милошевић", и којој је додељена награда за критику и есејистику „Николај Тимченко", бити под медијском блокадом? Видећемо да у данашњој Србији све може, па и то.
Књига Зар опет о Кишу? била је практично прећутана, већ од самог објављивања. Изненађујуће, с обзиром да је претходна књига на исте теме, Лажни цар Шћепан Киш, изазвала у нашој јавности прави скандал. Чиње-ница да се овога пута нико од мојих ватрених опонената није јавио да разговара о Кишу и његовом делу може значити две ствари: или да кишологе и нашу јавност то у суштини никада није ни занимало, или да постоји неки план да се (у недостатку аргумената) овога пута избегне полемика. И полемике вероватно не би ни било да се нису појавили позитивни прикази књиге, и да се књига није нашла у најужем избору за награду „Никола Милошевић". Седница за доделу награде била је јавно преношена преко радија. Чланови жирија Миле Савић и  Симо Елаковић гласали су први и своје гласове доделили књизи Прирок и суштасшво Слободана Жуњића. Самим тим, трећи члан жирија, Мило Ломпар, није могао утицати на име добитника. Мило Ломпар је гласао за књигу Зар опет о Кишу?, и тако починио прекршај који „кишобрани" не праштају.
Већ и само помињање моје књиге у јавности било је повод за напад у листу „Политика", најпре на књигу, а затим на професора Мила Ломпара. Баш као у славним данима политичког терора, не само што смета књига, већ се морају казнити и они који неподобну књигу читају и на било који начин препоручују. Као бранилац наше официјелне кишологије појавио се у „Политици" професор хрватске књижевности - Тихомир Брајовић, са тврдњом да је књига безвредна, чак антисемитска. „Политика" објављује мој први одговор Брајовићу, будући да сам се позвао на „Закон о штампи", али не и мој одговор на Брајовићев други напад, као ни текст Мила Ломпара који је покушао да се укључи у полемику. Тако се професор Тихомир Брајовић одједном појавио као врховни стручњак за Киша, и то у дневним новинама у којима има статус сталног сарадника. Окрилаћен чињеницом да има где да попује, а заштићен својом газдарицом - уредницом „културне рубрике" Весном Рогановић, он је неко време глумио књижевног критичара, све док у „Печату" нису уследили разорни аргументи Мила Ломпара који су Брајовићев излет у област кишологије ставили тамо где му је место.
До које мере је Брајовић успео да убеди јавност у ваљаност своје „експертизе" говори и чињеница да је Задужбина „Николај Тимченко" (жири у саставу: Миливој  Ненин, Јован Пејчић и Горан Максимовић) доделила награду за годину 2013. књизи Зар опет о Кишу? Овога пута (барем до сада) није било полемике. Књига је напросто прећутана. Да ли то може бити случајно? Од десетина дневних, недељних, и осталих новина у Србији, да не помињемо на стотине блогова и осталих интернетских портала, вест о додели награде „Николај Тимченко" донеле су само три новине: „Печат", „Политика" и „Вечерње новости", као и „Српско књижевно друштво" и „Српски књижевни лист". Сама додела награде, остала је потпуно незабележена, како од телевизије и радија, тако и од публикација и интернетских портала, што је вероватно први случај таквог прећуткивања од када се у Србији додељују књижевне награде.
Истовремено, одвијала се једна друга, од очију јавности скривена прича која је у много чему морбиднија од цензорског система из периода комунизма, морбиднија јер је анонимна, скривена, и иза себе не оставља никакве трагове, те самим тим ни могућност дијалога и разоткривања „режисера из сенке". Овде ћу указати само на неке чињенице које су део

Популарни постови

Nani Nani (Sephardic Lullaby) with lyrics ~ Hadass Pal-Yarden

Nani Nani (Sephardic Lullaby) with lyrics ~ Hadass Pal-Yarden
Прелепо. Музика пробија све баријере,па и баријере језика. Али,како би добро било, да сте додали, макар у неколико реченица, сажетак ове романсе на српском, за оне који не знају тај језик на коме се пева, већ само свој матерњи... * Slavica Stefanovic 15.01.2017. 1 Одговори DRAGI , MIROSLAVE , PRIMEDBA VAM JE NA MESTU ..... RAZLOZI ZA TO POSTOJE , KADA BIH JE PREVELA , BILO BI KAO DA PRICAM NAJLICNIJU PRICU , PA , NI TO MOZDA RAZLOG NIJE , I LICNIJE OD NAJLICNIJEG JA ISPOVEDAM . MOZDA JE SAMO TAJ OSECAJ , TAJNE TUGE , CINI POSEBNOM ... MA KAKO , VERUJTE , CIM UZMOGNEM SOBOM , POPRAVICU TO , PREVODOM ....RADOST VAM OD , BOGA .... *** Драга Славице, мислио сам најкраће - само романса о... итд. иначе, још једном, хвала вам на указивању ...Таман посла да тражим још и да преводите, целу песму, било би то премного...свако добро и од бога благослов! *** Вази, УЦИНИЦУ тразено, РАДУЈУЦИ СЕ ... *** MOJ DEDA JE BIO POTOMAK SEFARDA , I UPRKOS POZIVU RABINA , KOJI JE BIO NEBLAGONAKLON PREMA , PEVANJU USPAVANKI , RADO MI IH JE PEVAO , KAO MALOJ DEVOJCICI . PAMTILA SAM IH , JER SAM RANO NAUCILA , DA SU ONI KOJE VOLIMO , KRATKO NA NASEM ZIVOTNOM PUTU . * OVU SAM ROMANSU NEOBICNO VOLELA , JER JE BILA SVE STO SAM TREBALA DA ZAPAMTIM ZA ZIVOT , A I ZBOG TOGA STO KOD SEFARDSKIH ROMANSI , VI MENJATE TEKST PREMA VRSTI TUGE , KOJU IMATE KAZATI .KASNIJE , SAM POREDILA SRPSKE USPAVANKE , SA OVIM , VEC POZNATIM I UVIDELA , DA TUGA UVEK IMA ISTU MELODIJU , MA NA KOM JE JEZIKU PEVALI . * NANI , NANI , KAO SRPSKO , NINA NANA ... dormu , dormu , je sefardski ladino , koji je specifican jezik , spanskih jevreja , izraz koji kaze , dormi , dormi , spavaj , spavaj ....majka. zena . Zena razgovara sa muzem , kome se ne obraca , vec to sto mu ima reci , kazuje u uspavanku svom sinu , koga uspavljuje .M uz se vraca od druge zene, a ona sinu peva , o delima oca njegova .peva detetu , spavaj duso , spavaj zivote, ali refren se menja, pominjuci njen jad, zbog nove ljubavi njenog muza i njenog novog bola . * poreklo romanse je, hispano hriscansko.ima melodicne tursko grcke paraleleali nosi i nemetricke muzicke karakteristike .JA JE BESKRAJNO VOLIM , KAO STO SU SVI MOJI SPANSKI PRECI , PROTERANI IZ SPANIJE KOJU SU TOLIKO NESRECNO LJUBILI , U SVAKU PESMU STAVLJALI , SMESAN , JAD I ZUC , ZA VOLJENNJEM ONOGA , GDE SU KAO I SVUDA BILI SAMO STRANCIKOJI SU PRESLI REHU , HEBREJI ... * A OPUTOVAVSI SVET , RAZUMETE , DA SMO SVI STRANCI NA ZEMLJI , I DA SA TOM PLANETOM I NEMAMO BAS MNOGO VEZE , I DA JE OPELO POSLEDNJE USPAVANKE , JEDINI PRAVI , PUT KUCI , NEBO -DA BAS TAMO I DA BAS KUCI .