ПОЕЗИЈА ОД ОВОГ СВЕТА / Мирољуб Милановић 

Александар Лукић : „ Јаспис“ , Нар. књига/Алфа, Бгд., 2007.

 

Већ самим насловом једне од песама збирке „Јаспис“ Александра Лукића, одређен је њен мотивски слој као и оштра супротстављеност поезији истрошених тема, површног родољубља, вечних питања,општих места и помодне духовности, а наглашено опредељење за савремени живот и истину о њему. Стварност савременог живота биће тематска осовина ове збирке , често пресна и огољена, каткад полемичка, али увек у тежњи за праведношћу и истином. Етичност је њена мисао водиља. Непоштедан према другима али и себи, са увек истакнутим ставом. И доследношћу, ретком особином код савремених песника. Јаспис је драги камен али и Ја-спис, субјективност. Потпуна одговорност песничког субјекта за изговорену реч. Поистовећење песника и дела.
На почетку збирке стоји песма о библијском Ноју и његовој одговорности: које животињске и биљне врсте спасти , јер сав живи свет у његову барку не може да стане. Подела на добре и зле је неминовна, али он је само човек и колико је у праву кад пресуђује?! Избор пак, мора да учини,тај императив намеће сам живот из недокучиве потребе да опстане. Свет легенде постаје основа за Лукићевог човека савременог доба , постављеног у средиште историје која се ту појављује као виша сила коју он не може да контролише:
„ Судњи дан стигао/ у већину домова . С тога треба донети / мудре одлуке. Не часити. / Али како бити паметан уз неописиве смрти?“ (1). Збирка се завршава песмом „За Јосифа“ , која је својеврстан пледоаје у коме песник као библијски јунак, тражи милост за оне који нису издржали кушњу. Пресуђивати може само више биће које није од овога света. Слаб и порочан, човек мора бити милостив, да би опстао, да би и други опстали. Остаје питање како задовољити праведност.
У тешком тренутку кад се поставља питање опстанка, једини излаз је солидарност: „Ипак, солидарности / беше на барци, сви су прећутно пазили / једни на друге.“ (2) . Колико је та мисао тачна, сведочи историја с којом, у подтексту, Лукић непрекидно води спор : велике друштвене формације нису пропадале због немаштине него због несолидарности. Али, опет питање: како моћне натерати да са слабима буду солидарни? Солидарност међу људима велика је снага али моћни су углавном несолидарни, макар такав њихов став значио и њихову пропаст.
Човекова несавршеност, неспособност да осмисли сопствени живот , духовна лењост, манифествују се у површности, утапањем у масу, стадо,већину: „Поздравни говор-измишљотина / мало дреке-мало аплауза / Разлог да стрепим. Да побегнем одавде“ (3). Губљење личности за Лукића је неопростив пад а потпомажу га појавни облици вековима стварани : „Заправо шта се десило? До славе има још. / Демонстација снаге, циркус,касарна / у изградњи? А на крају у црној мантији / …поп певајући / умилније од гаврана штепује ваздух, / кади тамјаном скуп.“ (4). Промене се своде на исто. Изневерене наде оних који мисле, знају и виде. Једном речју – свет. Песников закључак је изричит: „Не могу се помирити с тим“ (5). То немирење заправо је нада запретена на дну његовог бића које не пристаје на пропадање. Вера да ће се човек ипак уздићи из низине , видети истину.
Недостатак солиданости заправо је поглед у пакао људских односа који се остварује ту , на земљи: „На селу сам трпео болове добијене од бездушних / маса а у градовима враг је однео шалу, / прекомерно. Полудећу од кикотања/ савременог доба. Од суве сламе разјарених песника“ (6). Терор масе, терор већине над мањином која уме да сагледа стварност али никад не успева да наметне своју истину,биће један од бесмисла савременог доба у коме је песник принуђен да егзистира како би избегао ништавило. Зато је трајање, иако најнижи облик постојања , известан пркос времену: „Непрестана борба чувања голе коже, / претворена у одржавање ватре са колена / на колено“(7). Трагично осећање живота само је неминован исход. Песимистичка песникова мисао остаје на страни истине. Иза ње се можда, може назрети излаз.
Наслаге прошлости претходиле су безнађу садашњости. Историја је неман коју човек овог поднебља, најчешће није успевао да избегне. Одговорност очева пред будућим поколењима несумњива је. Остала су многа питања без одговора: „Зашто су наши драги очеви, / сапети у снази, толико дуго, о благи Боже, / служили крвницима?“ (8). Пристанак на добровољно ропство, јер слобода захтева напор и жртву !? Много- је догађаја, често изукрштаних , претходило таквом стању . Ко је имао смелости опирао се, али силе уништења биле су јаче па је главни императив био опстанак зарад неизвесне будућности. Узнемирена песникова мисао нема оправдања за такав чин: „ Моја драга срџбо, могу ли престати / на то време да мислим ?“
„ Ни камен не ћути. Ни вода.“(9) Тешка питања остављена потомцима имају само један циљ: усправити се. По сваку цену одбранити право на постојање. И том приликом сачувати своју људскост.
У двадесет и први век, Лукићев човек ушао је са пртљагом односа и размишљања стеченим у другој половини претходног века коју је карактерисало једноумље и тоталитарна свест. Личност мудрог вође била је неприкосновена. Очеви су ћутањем подржали тај процес и он је наставио да траје и у новом добу. Лажно јединство изграђивано је на подлом сумњичењу: „Курвини синови сумњају у сваког. / Ни сенке не воле за собом да виде“. За песника „Ствар је била јасна од почетка. / Мени је стало до јаука, до разумевања крикова младића умораних пред зору“ (10). Ти крикови невиних жртава , крикови оних који су се усудили да мисле, за које је истина била важнија од пуког трајања, залог су боље, праведније будућности. Из њих израња слободан човек, насупрот новом човеку претходног века кога су баш његови идејни творци изиграли. Крајњи циљ су истина и слобода.
Свестан да припада мањини , песник може само да констатује: „ Поезија је од овог света. Нас је тако мало који познајемо њену тајну. Има нас где-где“, али и то мало довољно је „да бисмо објавили свету преданост робовању идејама“ (11). И опет историја која се „врло често испречи надутија од барског жабца“. Живот у непримереном времену , „мајстори за бојадисање вуне“, синоним за варалице, чуваре јавног реда који масе држе у незнању чувајући своје позиције! Огрезли у лажи, бесчашће уздижу до врлине. Лукићев човек верује у исцелитељску моћ речи без обзира што оних који је обзнањују мало. Његов пут је трновит, али частан. Рачуна на дужи рок.
Збирка „Јаспис“ завршава се песмом „ За Јосифа“ по идејама и форми најуспелијој и једном од најбољих песама овог песника, а и савременог српског песништва. Песник рекапитулира мотиве из претходних песама и намерно шкртим језиком ствара простор у коме мисао о изневереним идеалима још јаче истиче разочарење у друштвене и духовне промене настале после распада источног блока и баца јако светло на новонастали свет који није ни по чему нов нити је у њему значајно увећана слобода: „ Јосифе, Јосифе ! За магарцима, где се стигло? / На ниске гране падоше чворци, / после силовите галаме…/ Осиони у јатима;“(12) и даље: „Обустављен је процес. Али, испречило се питање. / Нит смрди , нит мирише. Ад акта.“ (13). То нерешено стање, често регресивно по човекову егзистенцију, поставља посредно и питање песничке одговорности у иначе, непесничком времену. Ту се треба вратити на онај стих: „Мало нас је који знамо истину…“ већ цитиран. Однос историје и песничке речи , одговорност за њу, добија на тежини. Да ли је то историја изманипулисала песника, оставила га на брисаном простору, где харају досад непознате немани, њега коме је видовитост главно оружје? На то, можда најтеже питање, нема одговора. Можда само оправдање изречено на крају песме да човек, како године пролазе, прашта. Али жртве, шта је са њима? Оне не могу да опросте, чак и кад би хтеле. Овакав увид у суштину проблема друштвених збивања и њиховог погубног дејства на људску јединку, у савременом српском песништву није досад поставио нико.
Испевана у облику директног обраћања Јосифу Бродском са асоцијацијом на његово песничко дело „Станица у пустињи“ коју наткривљује слика библијског Јосифа и његов хумани подвиг, опроштај браћи залуталој у шуми егзистенцијалне принуде и зависти ( браћа су продала Јосифа у египатско ропство да се спасу глади, али их је глад ипак сустигла), песма ненаметљиво повезује архетипску слику о завађеној браћи , и савремени тренутак, снажно антиципирајући људску потребу мирења и праштања. Сав у савремености , песник не може да избегне питање: „ Признаћеш тешко је подносити такав живот / у овом свету грозне диктатуре већине“(14), и одговорност песника за недомашености савременог доба задовољних да буду на списку државних чиновника : „ Побогу, песник је рођен да буде кост у грлу“ (15). Позвање песника много је више и одговорније. Зато „ Разумели смо лавиринт, и изашли из њега“ … али „ Чудовиште је преживело, / Да бисмо се вратили кући непобеђени“(16). Наредни стихови откривају Александра Лукића као песника који поставља срж проблема : „Јесмо ли ближе или даље суштини / Своје крви ? Који је час ? Минут до поноћи, или се свет сурвао до врага ? Пажња! / Експлодира лед“ (17). То питање, по истинитости и праведности, задире и у проблем смисла човековог постојања, његовог битисања у времену и простору, задире у онај предео човекове егзистенције који се не може разумом докучити и поставља ову песму и њеног аутора у ону раван на којој су највећа достигнућа песничке уметности.

4.2.2015.
ДОДАТАК
Кад прочита стихове: „Јесмо ли ближе или даље суштини / своје крви? Који је час? Минут до поноћи, / или се свет сурвао до врага? Пажња! / Експлодира лед. Дистанцу молим“ ,читалац застане као пред провалијом. Није више у питању песник Александар Лукић, он је само човек коме је однекуд дошло тих десетак речи које постављеним питањем излазе из оквира поетике и залазе у митско, у време кад човек постаје свестан себе и почиње да мисли, да се пита о смислу свог постојања. Може се казати да је Лукић имао срећу да их нађе, или су речи нашле њега. Јер то копање по суштини своје крви, та упућеност човека на човека, то је питање на које нема одговора. Можемо набројати три-четири имена песника у прошлом веку који су имали храбрости да се надвију над том безданом провалијом. И ту треба стати јер даље не постоји.

5.2.2015.
Александар Лукић : „Јаспис“, Народна књига / Алфа, Бгд. 2007., стр. 5.
исто, стр.6.
исто, стр.8.
исто,стр.8.
исто,стр.8.
исто,стр.16.
исто,стр.17.
исто,стр.19.
исто,стр.19.
исто, стр.29.
исто,стр.35.
исто,стр.66.
исто,стр.66.
исто,стр.68.
исто,стр.68.
исто,стр.69.
исто,стр.71.

Мирољуб Милановић (1947.) Приповедач,драмски писац и књижевни критичар. Објављене књиге приповедака: „Одлагање смрти“ (1976.), Браничево, Пожаревац, „ Ветрењак“ ,Апостроф,Бгд., 2001., „Маслачак“ и критике о прози Мирољуба Милановића , Апостроф ,Бгд. 2004. Књиге критика и огледа: „ Пола века ћутања“ , Браничево , 2008., „Писци отпора“ ,Браничево , Пожаревац, 2012. Објављивао у чаописима: Браничево, Багдала, Унус Мундус, Поља, Савременик, Траг, Стиг. За књижевни рад добио награде: прва награда за кратку причу Политике ,1970., Дрво живота за књигу приповедака „ Ветрењак“ и награду „ Госпођин вир“ едиције Браничево за књигу огледа „ Пола века ћутања“, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века.