Druga, drukčija, skrivena Srbija / Suzana Tanaskovic 16. јун 2011. 19.21

Zaštitni znak autora

Dragi Miroslave, 
hvala za iscrpan odgovor i u suštini lepo pismo. Odgovoriću vam kad se malo odmorim, jer popodne stigoh s puta. 

U četvrtak sam konačno završila ukalanjane nekog upaljenog tkiva na potiljku, i za nedelju dana skidam konce. Uveče sam otputovala sa Miroslavom, svojim prijateljem, kod mojih u Čačak. Juče je bio petak, Bijeli petak, i ceo dan smo proveli u poseti jednoj veoma zanimljivoj prodici koja živi na vrhu jednog obronka, mislim da je Golija u pitanju, a može biti i Jelica, ili Mučanj, moram proveriti (oko 750m nadmorske visine) između Arilja i Ivanjice.  Iza njihove kuće više nema kuća, kraj puta.... samo šumski put da bi se stiglo iza planine.  Prvi komšija  je na oko 2-3 km odaljen od njih. Zdrava porodica. Srbija treba da se ugleda na njih. Baba Ljeposava (ovde fali naglasak),  njena dva sina, dve snaje i šestoro dece žive zajedno. Takvu slogu, želju za napretkom, rad, izvorni duh, odavno nisam videla.... Gaje maline na obroncima okolo šume. Najstariji sin pravi nameštaj od drveta. Imaju i svoj ribnjak sa pastrmkama, za kuću... malo stoke, krave, ovce, svinje, kokoške... Tri zeca, dve mačke, dva kera... Povrtnjak i voćnjak. Maline su im glavni izvor prihoda. Zanimljivo, selo se zove Trešnjevica, a oni nemaju ni jednu trešnju. Ali smo im zato mi doneli punu vanglu trešanja iz našeg voćnjaka.... Ala su deca navalila na trešnje, sve se otimaju, puca im iza ušiju.... Četvoro njih su tu negde do desetak godina, sve đavo do đavola, rumenih obraza, pucaju od zdravlja ovde na vrhu planine... Dve devojčice, od najstarijeg sina, studiraju u Beogradu... Toliko smeha, zdrave duhovitosti, prostodušnosti i iskrenosti, bez imalo lažnog ispoljavanja, da ne pominjem gostoprimljivost, su me toliko razgalili da nisam ni osećala bolove koji su me mučili. Posle ručka sam otišla u staru kuću i odspavala malo. Bile su obetine (ili zavetine, kako se u vašem kraju kaže) - Bijeli petak.... Moraću da pročačkam zašto je "bijeli" i šta znači.... Iako sam prvi put bila njihov gost, osećala sam se kao da sam došla kod nekih svojih... Uopšte, njihov susret sa mojim bratom i majkom, pre 5- 6 godina, je bio toliko spontan i srdačan, da su jedni kod drugih počeli i na slave ići. Mene stalno kritikuju i nazivaju lažovom, što ih nisam nikada posetila: "Lažovčino jedna, ako ti mi dođemo u Beograd, i vidimo da si tamo drukčija, da su te ovi pokvarili, sve ćemo s prutom da te nagnamo na našu Trešnjevicu, da malo provetriš mozak od te nauke....nemoj da zaboraviš Bijeli petak, lažovčino jedna...", opominju me svaki put kad dođu na slavu.  I u petak sam samo zbog tog Bijelog petka otišla, da ne ispadnem totalni lažovčina, uprkos tome što je anestezija opustila moje bolove, pa nisam znala kud ću od nervoze. Istina, stalno obećavam, a nije ta Trešenjevica baš blizu....a u suštini treba samo dobre volje.... To je bilo posebno iznanađenje i oduševljenje za njih. Baba Ljeposava me je toliko zavolela  da me sve naziva Ludo dijete...."ludo dijete, vidi ti nju, a ja mislila, neka ozbiljna, ozbiljne škole izučila, pa će da se puva... a ono, ludo dijete, cccc, ko bi reko..." Tako me je pre par godina, kad sam je upoznala na našoj slavi, sve grlila i smejala se iz srca, čim me je videla... Ko zna kako me je zamišljala?!! I kad me je u petak videla kako izlazim iz kola, sve sa onom čalmom od zavoja na glavi, počela da se smeje: " Jooj, evo ga moje ludo dijete...hehehehe... Mošo, dođi der da je vidiš, konjino jedna, pa ti si mlađi od nje...hehehehe... jesam ti lepo pričala, a ti mi ne veruješ...ma ludo ovo dijete...hehehehe...." a osmeh ne silazi sa lica. Trpeza bogata, prebogata. Snaje samo lete, iznose, dodaju, smeju se glasno... Muški su zaduženi za piće. Svi dvore goste. Nema sedanja. Baba Ljeposavine ćerke pomalo pripomažu, ali su uglavnom zauzete decom. Najstarija, već u pedesetoj, a ne poznaje joj se, nosa unuče. Miroslav, naš prijatelj, krajičkom oka posmatra ove jedre i lepe žene. Svi smo toliko zauzeti hranom, da ne dižemo glavu iz tanjira. Moja majka sa očima na vrh glave, onako usput između dva zalogaja progovara: “Miroslave, glediš, aaaa, vidim ja, ....” Moj brat tercuje: “Pripazi malo”. Miroslav stešnjen između nas, smeši mu se brk,  kao naivno odgovara: ”A što da se pripazim?” Brat ga i ne gleda, zauzet mladim jagnjećim pečenjem: “ispašće ti oči, a oftamologija je daleko. Biraj, hoćeš posle  u Čačak ili Užice da te vozimo”.  Miroslav, krije zbunjenost: “AAA, ne brini....moram malo, ovoga nema u Beogradu”, snađe se ipak. Ja mu pružam maramicu, a on se čudi: “Šta će mi maramica?” Brat se nadovezuje što sam mu učinila uslugu: “Da ti bale ne iscure. Crni Miroslave, dehidriraćeš nam,  opsano stanje, kažem ti ja.” Mi vrištimo od smeha. Seljak sa plavim očima koji sedi na vrh sobre galami nešto sa Mošom, baba Ljeposavinim sinom, ali čuje sve sa strane: “Slušaj ti”, okreće se najedanput prema Miroslavu ”Žnaš ti da pecaš?” Miroslav ko iz topa: “ja sam na Savi stalno, kako ne bih znao. Imam i brod, stalno plovim”. Ovaj ga odmerava i spolja i iznutra: “AAA, znači znaš i da veslaš?” Brat gurnu laktom Miroslava do sebe: “pazi da te ne preveslaju”. A seljak će ti: “Vidiš, prijatelju, na pecanje se ide u čizmama, a može i bos. Brod ti ne treba”. Svi se nasmejasmo, a on nastavlja: “odemo ti tako ja i Mošo na pecanje, na jezero. Sećaš se Mošo?” Mošo razvukao opsmeh od uva do uva: “Misliš onda kad nas nije ‘telo”. Seljak sa plavi očima se grohotom nasmeja: “Šta nas nije ‘telo, jado moj, nego si ti zakaz’o. Umesto da špijuniraš, ti se zablesabio”. Nastavi: “Pecamo ti mi tako ceo dan, i ništa. Neće riba, pa neće. A neki mamlaz, malo poizdalje sve vadi klenčiće. A naš ti Mošo, sve se približava mamlazu, i sve zabacuje u isti vir, ali neće ga.” Mošo se iskreno umeša: “ A jes vala, stvarno, nešto nas nije ‘telo”. “Šta nije ‘telo. Mi ga pitamo, kad ode ovaj mamalaz, Mošo, šta ovaj uradi onaj s’onom ribom. Na šta je, lebati, pec’o? A Mošo nam reče: na skakavce. A što nam ne reče, blento blentavi, vi’š ovi naši crvi nisu ni za klinac.  A Mošo nemade pametniju da kaže nego: ma ko će ove kurce da juri po livadi” Svi se smejemo kao blesavi. Tako spasismo Miroslava da ne izgubi oči. Tamo se svi samo smeju. Osmeh im sa lica ne silazi. Osmeh im je svima deo fizionomije.... Posle ručka, ovaj seljek sa plavim očima, sede na neki motorčić, mahnu nam: “Aj’ uzdarvlje”...pr pr pr pr... I nestade s motorčićem u šumi. Mi ostasmo u dvorištu dok ne poče da smrkava..... 

I tako danas stigoh u smorni Beograd, bez fizionomije.... sa trešnjama u kesi, maminom gibanicom, i poslatkom iz Trešnjevice. Ljeposava mi poslala pun tanjir jagnjećeg pečenja, i kanticu punomasnog sira.... U našem kraju je običaj da se spremi nešto sa slave za ukućane koji nisu došli.... I mi to zovemo: POSLATAK... I poslatak je najslađi, iako se prežderemo na slavi, čim dođemo kući mi otvorimo poslatak i navalimo ko gladna godina....  tako i ja....

Suzana Tanaskovic 

16. јун 2011. 19.21